У свом чувеном есеју ”Политика и енглески језик”, Џорџ Орвел говори о суптилним духовним и интелектуалним струјањима између језика и свијести, и каже: ”Као што мисли могу покварити језик, тако и језик зна покварити мисли”. Посебно је, примјећује Орвел, снажна и темпераментна веза између језика политике и друштвене стварности. Савремени политички језик је, нажалост, заточеник ”напуцаних” политичких фраза, чија је основна улога да умртве дио свијести оних којима су упућене. ”Неискреност је велики непријатељ јасног језика”, каже чувени писац. Зато смо преплављени синтетичким терминима који нити шта исказују, нити шта описују, већ углавном служе за прикривање и обману. Нарочито политичари, без имало менталног напора, користе те бесмислене протезе са основном намјером да хипнотишу слушаоца. Циљ је да се умртви критичка радозналост, да се ускрати сумња и не постављају питања, па ни оно најочигледније – питање самог смисла изреченог.

american-freedomУ овом посве орвеловском тренутку, неоколонијално поробљавање човјека, па и читавих народа, ријетко се спроводи класичном војном окупацијом, већ углавном путем економије, културе, медија… И на специфичан начин, путем језика. Неоколонијални, окупациони језик је, опет, типично орвеловска ствар – утемељен је на фразама које немају очекивану чињеничну и логичку ”обавезу” према ријечима које их чине. На примјер: ”међународна заједница”, ”владавина права”, ”мјерљиви резултати”, ”системско прилагођавање”, ”структуралне реформе”, ”либерализација тржишта”, ”достизање стандарда”… Мистика ових фраза је у томе што се њихово значење посебно утврђује сваком новом употребом. Искуснији корисници овог језика кажу да то зависи од ”специфичности контекста” – читај интереса неоколонијалних господара. Тако се, преко језика, интерес господара директно уграђује као легитиман састојак друштвене свијести, а што је темељ  ропског менталитета.

Једна од омиљених и често коришћених синтагми окупационог рјечника је ”међународна заједница”. Њу, нажалост, врло некритички прихватају готово сви актери локалне политике. Подразумијевано, неоколинијално значење ове фразе је апсурдно, јер безобзирно искључује највећи дио човјечанства: Кину, Индију, Русију, Бразил, земље Африке, Блиског Истока… Суштински, ”међународна заједница” је постала перфидна камуфлажа за злочиначку НАТО групацију на челу са САД.

Слично је и са употребом и тумачењем фразе ”владавина права”. Пошто би доследна примјена важећих закона, односно стварна владавина права, значила да ће се комплетан режим, а богами и највећи дио тима Б, одмах наћи иза спушких решетака, онда то Американце уопште не занима. Они су, заправо, заинтересовани искључиво за ”навођену” примјену закона – ка ”пробраним” људима и ситуацијама. Такозвана ”крстарећа” владавина права. Уочава се истовјетан нерв у дејству фразе ”борба против корупције”. На примјер, све оно што није било дозвољено Олегу Дерипаски, омогућено је Питеру Манку. И све то наочиглед локалних бомбаша-самоубица који дневно ”гину” у рату против корупције и организованог криминала.

Перфидност неоколонијалног дискурса се огледа и у томе што готово никад не садржи ригидне, наредбодавне форме, већ мекане, неутралне изразе. Тако се, на примјер, испуњење класичних окупационих задатака често тражи преко ”структуралних реформи” и ”достизања стандарда”. У нашем случају, илустративан примјер је ”реформа” црногорске УДБЕ (АНБ). Последњих година, промотери НАТО злочинаца упорно траже ”реформе безбједносног сектора”. Заправо, ради се о окупационој наредби чији је циљ уклањање неколико утицајних људи АНБ-а, за које Американци процјењују да се недају потпуно контролисати. Последично, сумњају да ти људи, користећи широку мрежу утицаја, могу ”играти” једнако и са Русима и Кинезима ако им то буде у интересу. Стога је, под плаштом “системских реформи”, усвојен неуставан закон о привилегованом пензионисању припадника АНБ-а. План је да се упражњена мјеста попуне кадровима, углавном школованим у САД, потпуно лојалним Служби, али у Вашингтону. Иако је силом АНБ лекс специјалиса пензионисано седамдесетак службеника, није погођена главна мета “реформи” – чувени “двојац” из АНБ-а. Они су одиграли својеврсни мафијашки гамбит, одбивши и пензију и ”понуду вијека”. Тако је, ех судбино, поприлично крахирала ”реформа безбједносног сектора”. За разлику од (про)палих реформи, аута, куће, а богами и подгорички кафеи ових дана лете у небо. Засад без људских жртава. Неоколонијална црногорска агентура хистерично шишти да се ”реформе” морају хитно наставити ако желимо ”позитиван извјештај о напретку”.

Иначе, поменута ”реформа безбједносног сектора” има занимљиву предисторију. Наиме, када је Боро Вучинић предао Американцима готово комплетну документацију АНБ-а, које су хиљаде марљивих црногорских ”ушију са очима” сакупљале деценијама, премијер га је напрасно смијенио. Зашто, ако је и он сам једнако сервилан, а предати списи извјесно не садрже ништа из формалног дјелокруга те службе? УДБА се, знамо, ионако не бави организованим криминалом, корупцијом и тероризмом, јер би се иначе морала бавити собом. По свему судећи, Вучинићева ”грешкица” је што је у делиријуму понизности према ”америчким партнерима” предао и личне досијее грађана, тај витални састојак у спровођењу изборне крађе. А то је кључни сегмент Ђукановићевог политичког живота. Помоћу те документације, УДБА годинама остварује индивидуализован приступ сваком бирачу – скројен по мјери његових потреба и страхова. Очигледно, овај удбашки политички модел се сасвим примакао остварењу ововременог медицинског идеала – персонализованој терапији за ”пацијенте”. А лепеза ”пацијената” је разнолика – од сиротиње заплетене у безнађу биједе и болести, преко ових који ”крадуцкају”, избјегавају законске обавезе, скривају неке настраности или афере, па до оних са озбиљном криминалном историјом…

Дакле, Вучинић је предао Американцима ”свети грал” Ђукановићеве власти – магически инструмент владања овом кукавичком и убогом црногорском баруштином. Е, то значи да и онај последњи слабић, што би народ рекао – ”трања” из тима Б, уз мало политичке и финансијске подршке америчке амбасаде, може у потпуности да преузме контролу. Јасно је да се то власнику феуда и бренда ”Монтенегро” нимало не допада. Као што му се не допада ни последњи ”тим билдинг” који је спровела Викторија ”Fuck EU” Нуланд. Да, то је она дама која у опуштеном телефонском разговору, препуног сочног, уличног жаргона, диктира америчком амабасадору у Кијеву састав постмајданске украјинске владе. Е сад, ако стари подгорички жонглер процијени да је новоуспостављене веза између црногорског тима Б и несташне кијевске пироманке превише “интимна”, може се врло лако десити да управо он буде први у Монтенегру који ће грлато, слободарски крикнути ”Fuck EU, fuck NATO!” А у наставку, јасно је, слиједи: Слава России!

 

_________________

Текст објављен у девном листу „Дан“, 5.8.2015.

Језик и пракса окупације – случај Црне Горе