Да ли знате земљу и народ у којима се кроз агресивне медије, фалсификатима у образовном систему, користећи репресивна политичка средства потомци обрачунавају са прецима? Да ли знате за земљу у којој су у последњих двадесет година инжињери новог идентитета осмислили и нови језик и име новог језика, само да би се тиме удаљили од суштине историјског бића и наслеђа њеног народа? Да ли сте чули за земљу у којој је традиционална Црква нападнута од псеудорелигиозних организација које су спонзорисане са Запада, а маскиране у форми православља?

Да ли вам је позната таква земља? Које је њено име? Можда Украјина? Или Црна Гора?

Све сличности између двије земље су намјерно истакнуте, да би фрапантан ниво сагласности наведених детаља недвосмислено указао да се ради о истој полит-технологији која је примјењена у обје земље. И наравно са истим циљем.

Кратки историјски преглед

Премда је Црна Гора у историјском смислу земља српске, православне, проруске и пансловенске духовне суштине, ти слојеви се, под дејством различитих утицаја, полако губе, троше, а неки су данас присутни само у траговима.

Ови покушаји промјене идентитетског кода Црне Горе су, иако сежу дубоко у историју, добили су стварну снагу и заокруженост тек у периоду социјализма. Тада су неке компоненте традиционалне духовности просто збрисане. Најприје је то остварено бирократском присилом, државном репресијом а касније и софистициранијим механизмима у домену културе. У овом случају прије свега мислим на српску и православну свијест Црне Горе.

Отвореност бивше Југославије условила је да се земља нађе под снажним утицајем свих карактеристичних форми ”меке моћи” запада, а нарочито Сједињених држава.

Филм, музика и пипци америчког конзумеристичког животног стила су продрли дубоко у свијест генерација које су одрастале у Југославији. То је условило постепено, али врло интезивно губљење традиционалног проруског осјећаја у огромном дијелу становништва.

Тако су се формирале генерације које су категорије ”модерно” или ”традиционалистичко”  замијениле са ”проамеричко” или ”проруско” у терминолошком и садржајном смислу. Таква банализована, али врло опасна класификација живи и данас. По истом кључу те вјештачке и суштински бесмислене подјеле постављени су на два антипода: српски и новоцрногорски национални осјећај.

У Црној Гори данас, статистички и садржајни волумен српске и проруске друштвене свијести се у потпуности поклапа. Ту чињеницу треба посебно истаћи и означити је као кључну у случају евентуалне стратегије развоја руских вектора ”меке моћи” ка Црној Гори.

Стога, стварање услова за адекватан пријем и развој српске културе у Црној Гори је потпуно компатибилан процес са јачањем руског културног и политичког утицаја. Данас, на жалост, руска култура у Црној Гори је сведена искључиво на домен класичне књижевности. Због трендова у савременом образовању и тај утицај, који је некад био значајан, је ослабио и стављен у нижеразредни положај.

Ипак, српски културни потенцијал је огроман и ако гдје има смисла говорити о регионалном лидерству, а да то није тек пуко политиканско шепурење, онда је то управо култура. Организације које врше пренос такозване „меке моћи“ , осмишљено и уз коришћење савремених маркетиншких и комуникативних концепата, са једне културне и државне адресе, могу бити од кључног значаја за опстанак и виталност нације, односно једног идентитетског модела.

Нови талас промјене идентитетског кода Црне Горе

У последњих петнаестак година нарочито је убрзан процес “чишћења” идентитетске и културне територије Црне Горе од српског утицаја. Запад, преко својих геополитичких маркетиншких агенција, а уз асистенцију Владе Црне Горе као ”наручиоца посла”, већ дуже вријеме спроводи кампању “дубинског искоријењивања” српског елемента у традицији и историјском бићу православног народа у Црној Гори.

Тај процес тече нарочито кроз све грубље фалсификовање историјских чињеница. У том смсилу, посебну важност има школски, образовни систем. Под посебном лупом идентитетског инжињеринга су предмети “Историја”  и “Матерњи језик и књижевност”.

Ако се узме у обзир чињеница да се нови “црногорски језик” коституисао у суштини на Одсјеку за хрватски језик у Осијеку (Хрватска) и Лвову (Украјина), тиме постаје јасније гдје је ако не управљачки, онда главни логистички центар нових идеолошких концепата који се примјењују на Црној Гори.

Посебно опасан процес, са несагледивим последицама, како по идентитетско питање, тако и по стабилност друштва у Црној Гори одвија се према Српској православној цркви.
Уз помоћ традиционално заинтересованих центара моћи за слабљење ”православне компоненте”, режим спроводи брутални прогон Цркве у Црној Гори. Илустративан детаљ ове праксе је да је владајућа партија у свом програму дефинисала као циљ самосталност тзв. Црногорске православне цркве. Подсјећамо, Црна Гора је макар номинално и уставно дефинисана секуларна држава, у којој владајућа партија покушава, преко средстава државне, институционалне репресије, обезбиједити некакву аутокефалност псеудорелигиозној групи коју су управо они формирали и назвали је Црногорска православна црква.

Режим спроводи пропагандно-политичко и симболичко везивање “српске тадиције” Црне Горе за нешто грубо, анахроно и примитивно, а нарочито је усмјерен на млађе генерације, које се данас васпитавају одрастају без неког одређеног система вриједности, без јасних духовних оријентира и узора. Тиме се ствара “пихтијаста политичка маса” која нема никакву амбицију да се бави конструктивним историјским циљевима. Кич-хедоноистичка идеологија западног друштва је постала замјена за херојску, епску традицију српског елемента у Црној Гори.

Такође, режим је успоставио пропагандно-политички модел по ком је јачање државности Црне Горе директно пропорционално урушавању њеног историсјког српског каракатера. Стога је ”антисрпски консензус” постао одређујући фактор политичке и друштвене стварности у Црној Гори. Тај неформални ‘’антисрпски договор”, врло чврст и оперативан, је настао у облаку гебелсовске медијске манипулације страхом од Срба.

Са друге стране, једини стварни патриотски потенцијал који је у стању да одржи Црну Гору као историјску грађевину је ипак везан за “српски елемент”. Иако по површини мала, Црна Гора има прилично разнородне и хетерогене локалне заједнице. Ако изузмемо државну надструктуру, једини дубински везивни елемент који спаја друштвено биће Црне Горе су српски језик и православна вјера. Међутим, због кратковидости, а више због саможивости, садашњи режим се руководи искључиво тренутним и партикуларним интересима у вођењу државе и силовито напада управо те категорије. Не треба наглашавати да овакво поступање извјесно води ка турбуленцијама са несагледивим историјским последицама.

Мека моћ – нова јака моћ

Прва аутентична  и истовремено очаравајућа прича о утицају ”меке моћи” на историјску судбину једног простора и народа је управо везана за Русију. То је прича о искри љепоте која је се развила у свјетлост велике културе и велике државе. У сусрету са заносном умјетничком и цивилизацијском висином Константинопоља, изасланици великог кнеза Владимира су рекли „Ми више нисмо знали да ли смо на небу или земљи“.

Извјесно, тај тренутак је одредио историјски ток развоја и будући положај руског народа руске државе на свјетској мапи. С обзиром на значај који Русија вјековима има у свјетским размјерама, константинопољско просветљење је утицало на дефиницију политичких односа и утицаја на глобалном нивоу.

Како тада, тако и данас – могуће је да само један зрачак љепоте, за коју Достојевски каже да ће спасити свијет, у потпуности промијени историјску судбину народа. Природно, моје интересовање, у том контексту, је најприје везано за Црну Гору и укупни простор на ком данас живи српски народ.

Данас, појам „територија“, а посебно „национална територија“ није искључиво географска одредница, већ је то и социо-психолошки појам који се односи на област културног утицаја. У том смислу, неупоредиво више „територије“ је освојио Холивуд од Пентагона. Културно „освајање“ је темељније јер директно утиче на стварање и развој историјске свијести о припадању и идентитету.

На примјер, ако направимо ”топлотну” мапу српског културног утицаја у региону, видјећемо да је та територија неупоредиво већа од оне географске у којој живе Срби или српска језичка заједница.

Иако ”мека моћ” у својој дефиницији садржи и неке друге важне компоненте, мислим да је култура  централни састојак овок појма. Да би Црну Гору задржали у српском идентитетском пољу, а тиме и у зони руског утицаја, потребно нам је оснаживање културних и медијских институција у региону.

На крају, још једном потцртавам, волумен српског националног осјећања и политичког утицаја је статистички и садржајно истовјетан проруском осјећању у Црној Гори. Стога, усаглашена и стратешки добро осмишљена активност на плану развоја српских и руских културних институција у Црној Гори је апсолутни гарант да ће се она вратити свом оригиналном, историјском духовном току.

НАТО и ЦГ

Велики шериф, феудални господар бренда “Црна Гора” и саме државе, Мило Ђукановић, не може себи приуштити ”луксуз” завршетка политичке каријере. Нема чак ни ону “привилегију” бившег хрватског премијера, Санадера,  да оконча у затвору, јер нема никог ко може да му заштити све оно што остаје ван затвора. Јасно је Ђукановићу да његову физичку сигурност, као и оно што му је породица “скућила” у овом транзиционом руднику може да одбрани само одан полицијски апарат приватне државе. Врло је сложена садашња Ђукановићева политичка и животна једначина. Под очигледним притиском мафијашких дугова и оног што се питомо покрива фразом “међународне обавезе”, он има само једно “одрживо” рјешење: неограничену власт.

Са друге стране, Американци као дугогодишњи чувари Ђукановићевог режима, наочиглед његове УДБЕ тренирају “Б” политички тим ако би он “случајно” пао са власти. Дакле, Американци раде крајње озбиљно у Црној Гори. Формирају кандидате за барема двије будуће геенрације власти. Проблем Ђукановића и актуелног америчког тима “Б,” је тај што су они у дубоком сукобу интереса. Тим ”Б”, по америчким упуствима и рецептури, жестоко гађа Ђукановића, док званични Вашингтон у овом тренутку (п)одржава ”партнерство” са Ђукановићем. Тачније, Американци поручују и једнима и другима – борите се за своје позиције, будите “позитивна” конкуренција, јер дијелите исте НАТО “вриједности” и циљеве. Ђукановић је у тој монструозној НАТО игри прилично инертан, без заноса и енергије, за разлику од “Б” тима који се и пали и ради на мјешавину новца и искрене мржње. Стога, Ђукановић мора хитно да пронађе крупан разлог да искочи из тог круга прије него што се исти затвори, а он тамо остане закључан и небитан. По неким наговјештајима, Ђукановић покушава да одшкрине опет врата Кремља, али му то баш и не иде. Свакако, потребан му је неки озбиљан политички земљотрес како би развалио тај самостезајући амерички круг и у “ветар га расуо”. Неки крупан инцидент како би у фигуративном, а зашто не и у практичном смислу увео полицијски час? Јер, тишина у његовим годинама прија. Нема приче о платама, пензијама, социјали, о неријешеним убиствима, корупцији, криминалу… Живи се на тачкице и између њих које он сам доцртава. Или брише.

Политичка и друштвена инфраструктура

Русија у Црној Гори има неколико солидних партнера. У свијету политике, то су свакако Нова српска демократија, дио СНП-а који се сад налази у Демократском фронту, као и низ мањих ванпарламентарних српских странака.

У посебну категорију треба ставити СНП, јер руководство те партије има врло често амбивалентан однос према неким крупним питањима од интереса за грађане Црне Горе. Тако је и питање прикључења НАТО. Међутим, бирачка структура СНП-а је потпуно проруски оријентисана, тако да то знатно сужава простор и партијском руководству. Стога, посебно је важно да Русија активније веже за себе руководство СНП-а, што је могуће директно, а такође и преко сарадње са политичким структурама у Србији, као што је СПС.

У НВО сектору, поменути портал ИН4С је већ окупио све просрпске, а тиме и русофилске организације, тако да ту имамо прилично јасну ситуацију. У међувремену се појавило и још пар организација које дијеле исте циљеве и дјелују врло ангажовано у јавној сфери. Једна од њих је и ”Покрет за неутралност”.

Међутим, најзначајнији и највиталнији проруски друштвени организам у Црној Гори је Српска православна црква. То је огромни потенцијал који Русија није у потпуности искористила.

Посебно, Русија мора узети активнијег учешћа у периоду који скоро извјесно слиједи, а кад ће Ђукановић покушати, опет манипулацијом државног апарата, да направи озбиљан притисак на СПЦ у Црној Гори. То ће се, прије свега, односити на покушај одузимања имовине, али и на друге притиске, као што су протјеривање свештенства, уклањање цркве са Румије…

С обзиром да је СПЦ у Црној Гори најзначајнији друштвени организам који везује народ за своу традиционалну проруску оријентацију, Запад је правилно процијенио да би слабљењем тог организма успјели у својој вјековној тежњи, а то је да избаце Русију и њен утицај из Црне Горе. Ђукановић је ту само извођач радова који беспоговорно слиједи упуства, прије свега штитећи свој лични интерес.

Стога, следећи велики удар НАТО структура у Црној Гори се може очекивати управо на СПЦ. Дијелом ће ићи кроз уходани репресивни апарат Ђукановића, а никако се не смије занмарити ни покушај да се преко новог закона о вјерским заједницама СПЦ стави ван система и тиме озакони отимачина њене имовине. Русија, у том сценарију, би морала да реагује, уколико жели да задржи какав-такав утицај у Црној Гори.


Научни скуп Фонда за стратешку културу, одржан 28. априла 2015. у Београду.

Анализа вектора руске “меке моћи” у Црној Гори – преглед и перспективе