Kosovski_bojУ времену када Русија са примјетним резултатима успорава и затвара НАТО “Drag Nach Osten” кроз Украјину, а непосредно након врло успјешног демонтирања окупационог НАТО плана за Сирију, осјећа се да је геополитичка мапа свијета, а нарочито Европе узаврела. Сјеверноатлантски војни савез извјесно губи “моментум”, све снажније се осјећа нарастајућа снага слободног човјечанства које до сржи раскринкава апсурдну, антицивилизацијску и нехуману политику агресивне војне алијансе. Стога, НАТО готово очајнички покушава да, макар на потемкиновско-маркетиншком плану, поново ухвати неки “ритам” доминације, јачања и даљег проширивања, да поврати већ дјелимично пољуљано повјерење у сопствену снагу.

У том погледу, Црна Гора може доћи као идеална компензација за очигледан сиријско-украјински губитак америчке “run and gun” или “run and bomb” политике. Управо је премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, у недавној посјети Вашингтону, крајње снисходљиво и дубоко испод границе елементарне пристојности нудио Џозефу Бајдену Црну Гору као лак реваншистички плијен, а у контексту руског тријумфалног враћања Крима својој историјској матици. Као што је познато, Црна Гора је једина европска, медитеранска земља чија обала није под формалном НАТО контролом. То чини њен значај суштински већим него што би реално била без те чињенице.

У више сусрета које сам имао са руским јавним дјелатницима, као и политичарима, схватио сам да је руска оптика према Црној Гори још увијек замагљена романтичарском историјском инерцијом, и у тоновима Пушкиновог стиха “Черногорцы? что такое?”. Доминира у руској државној политици и друштвеној свијести Русије представа о малој земљи и народу на далеком словенском југу који су слијепо и без рационалних ограда посвећени својој великој источној заштитници – Русији. Један од најзначајнијих владара у историји Црне Горе, Свети Петар Цетињски, оставио је невјероватно снажан и опомињући завјет свом народу: “Нека је проклет и онај ко би покушао да нас одврати од вјерности  поштеној и христољубивој Русији, и свако ко би од вас – Црногораца – пошао против Русије – од истог племена и исте вјере, да му Бог да да му живом месо отпада од костију и да му нема добра ни у овом, ни у будућем животу!”

На трагу оваквог историјског сентимента Црне Горе, изгледа да се формирала и руска политика према њој, која некритички опстаје чак и у времену када црногорски режим, за разлику од историјских претходника, отворено води антируску политику, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. То се сагледава преко упорног представљања Русије као аутократске и заостале земље у контролисаним режимским медијима, криминализацијом свих руских инвестција у Црној Гори, до формалног увођења санкција Русији.

Кратки историјски преглед

Премда је Црна Гора у историјском смислу земља српске, православне, проруске и пансловенске духовне суштине, ти слојеви се, под дејством различитих утицаја, полако губе, троше, а неки су данас присутни само у траговима.

Ови покушаји промјене идентитетског кода Црне Горе су, иако сежу дубоко у историју, добили су стварну снагу и заокруженост тек у периоду социјализма. Тада су неке компоненте традиционалне духовности просто збрисане. То је најприје остварено бирократском присилом, бруталном државном репресијом а касније и софистицираним механизмима у домену културе. У овом случају прије свега мислим на српску, православну контуру и суштину Црне Горе.

Отвореност бивше Југославије условила је да се земља нађе под снажним утицајем свих карактеристичних форми ”меке моћи” Запада, а нарочито Сједињених држава.

Филм, музика и пипци америчког конзумеристичког животног стила су продрли дубоко у свијест генерација које су одрастале у Југославији. То је условило постепено, али врло интезивно губљење традиционалног проруског осјећаја у добром дијелу становништва.

Тако су се формирале генерације које су по граници раздвајања ”модерног” или ”традиционалистичког”  прихватиле ”проамеричку” или ”проруску” оријентацију. Таква банализована, али врло опасна класификација живи и данас. У постојећим околностима, статистички и садржајни волумен српске и проруске друштвене свијести се у потпуности поклапа.

Српски културни потенцијал је огроман и ако гдје има смисла говорити о регионалном лидерству, а да то није тек пуко политиканско шепурење, онда је то управо култура. Организације које врше пренос такозване „меке моћи“ , осмишљено и уз коришћење савремених маркетиншких и комуникативних концепата, са једне културне и државне адресе, могу бити од кључног значаја за опстанак и виталност нације, односно једног идентитетског модела.

Стога, стварање услова за адекватан пријем и развој српске културе у Црној Гори је потпуно усаглашен процес са јачањем руског културног, а тиме и политичког утицаја. На жалост, данас је руска култура у Црној Гори сведена искључиво на домен класичне књижевности. Због трендова у савременом образовању и тај утицај, који је некад био значајан, ослабио је и не утиче у значајнијој мјери на развој опште културе и друштвене процесе.

Промјена идентитетског кода Црне Горе

У последњих петнаестак година нарочито је убрзан процес “чишћења” идентитетске и културне територије Црне Горе од српског утицаја. Запад преко својих геополитичких агенција, а уз асистенцију Владе Црне Горе као ”наручиоца посла”, већ дуже вријеме спроводи кампању “дубинског искоријењивања” српског елемента у традицији и историјском бићу православног народа у Црној Гори.

Тај процес тече нарочито кроз све грубље фалсификовање историјских чињеница. У том смислу, посебну важност има школски, образовни систем. Под посебном лупом идентитетског инжињеринга су предмети “Историја”  и “Матерњи језик и књижевност”.

Црногорски језик, успостављен са циљем да потисне српски језик у Црној Гори, суштински се конституисао на Одсјеку за хрватски језик у Осијеку, у Хрватској, а уз одређену ”помоћ” неких украјинских лингвистичких ”експерата”. Тиме постаје унеколико јасније на којој адреси се налази, ако не управљачки, онда главни логистички центар нових идеолошких концепата који се примјењују на Црној Гори.

Посебно опасан процес, са несагледивим последицама, како по идентитетско питање, тако и по стабилност друштва у Црној Гори одвија се према Српској православној цркви.

Уз помоћ традиционално заинтересованих центара моћи за слабљење ”православне компоненте”, режим спроводи брутални прогон Цркве у Црној Гори. Посебно илустративан детаљ ове праксе је да је владајућа партија у свом програму дефинисала као циљ самосталност тзв. Црногорске православне цркве. Подсјећамо, Црна Гора је макар номинално и уставно дефинисана секуларна држава, у којој владајућа партија покушава, преко средстава државне, институционалне репресије, обезбиједити некакву аутокефалност псеудорелигиозној групи коју су управо они формирали и назвали је Црногорска православна црква.

Режим спроводи пропагандно-политичко и симболичко везивање “српске тадиције” Црне Горе за нешто грубо, анахроно и примитивно, а нарочито је усмјерен на млађе генерације, које се данас васпитавају одрастају без неког одређеног система вриједности, без јасних духовних оријентира и узора. Тиме се ствара “пихтијаста политичка маса” која нема никакву амбицију да се бави конструктивним историјским циљевима. Кич-хедонистичка идеологија западног друштва је постала замјена за херојску, епску традицију Црне Горе.

Такође, режим је успоставио пропагандно-политички модел по ком је јачање државности Црне Горе директно пропорционално урушавању њеног историјског српског каракатера. Стога је ”антисрпски консензус” постао одређујући фактор политичке и друштвене стварности у Црној Гори. Тај неформални ‘’антисрпски договор”, још увијек чврст и оперативан, настао је у облаку гебелсовске медијске манипулације страхом од Срба.

Већ при првој, макар и површној анализи историјских и тренутних политичких прилика у Црној Гори, могуће је наћи запањујући ниво сличности између процеса који су се дешавали у Украјини и Црној Гори. Потпуно иста политичка технологија, скоро идентична средства, исти утврђени правци дјеловања, циљеви и наравно иста историјско-цивилизацијска мрежа моћи која то подстиче и материјално-политички одржава. Отворено питање је: Да ли постоји озбиљна конкуренција том процесу, односно да ли је у овом тренутку Русија посједује неку стратешку доктрину која се тиче Црне Горе, Србије, Републике Српске, односно Балкана у цјелини? Оно што је евидентно је да још увијек постоји и институционална, а што је важније, друштвена база за развој такве доктрине на овим просторима. Та основа је свакако неупоредиво слабија него што је била у ближој историји, али је још увијек очувана у мјери у којој модерна и добро осмишљена политика Русије може наћи ослонац.

_________________

Текст објављен на порталу „Фонд стратешке културе“, 5.6.2014.

Црна Гора и руски политички романтизам