Политика на црногорски начин успјела је да укине међусобна разумијевања, солидарност па чак и спонтане сусрете и разговоре које је подразумијевало наше невелико друштво.

Оно што је до недавно било природни дио наше опште културе, комуникације и васпитања поништено је у интересу нове друштвене организације. Наша људскост узмакла је пред нашом државношћу. Добили смо државу а изгубили народ. Нетолеранција и искључивост кооптирани од стране владајуће већине успјеле су расточити народ на идеологијама острашћена мноштва прилична деветнаестом вијеку. Огроман корак унатраг направљен је ради лакоодрживих подјела које гарантују континуирану и апсолутну власт. Изузев таквог „вишепартизма“ легитимисаног глувом, слијепом и осионом већином у Скупштини, Црна Гора других демократских достигнућа није имала. Напротив. Некада хваљена и истински мултикултурална Црна Гора, одавно је престала да се остварује у својим различитостима, иако упорно наставља да игра политичку представу на ту тему. Црна Гора се на јавној сцени позива на мултикултуралност док је у стварном животу неуморно потискује и брише. Док на једној страни у оквиру власти обезбеђује мултикултуралност која је искључиво техничког типа – шароликост имена, адреса, друштвених статуса; на другој страни се жестоко обрачунава са културним и животним различитостима, дискриминишући људе због политичких убеђења, етничког поријекла, гласања на изборима.

Када власт притиснете необоривим доказима о тим нечасним работама и од стране историје осуђеним појавама они одговарају да су то нормалне последице изборних резултата.

Поистовјећивање државе, њених институција, слободе и права њених грађана са садржајима гласачких кутија јединствено је и непоновљиво тумачење демократије. Демократије на црногорски начин. Демократије у служби одмазде.

На срећу, револт оних који су највише погођени достигнућима процрногорских гласачких кутија ипак се испољава на демократски начин. Један дио нашег друштва успио је задржати своје грађанско достојанство. Једноставно речено остао је слободан јер никоме не дугује ништа. Остао је способан да види стварност каква је уистину. Остао је довољно јак да истрпи притиске оне друге, много немилосрдније и актуелније стварности која се манифестује сировом силом власти. Остао је отпоран на заводљивост властодржачких митологија и симболика.

Нажалост слободна мисао је тај дио друштва учинила себичним и суревњивим индивидуалцима. Зато се они међусобно највише споре и свађају, зато се не сабирају у један фронт, зато гласају како им се прохтије- и за једне и за друге и за треће, зато не могу издејствовати промјене јер говоре, пишу и раде оно што им је тренутно на уму, а не оно што би било корисно за преокрет. Погађате. Највећи дио њих од стране државе Црне Горе озлоглашени су као срби. Они су срби и када нијесу срби. Срби су и када посве грађански дјелују. Власт је склона да због срба који падају на своме пољу части не одричући се своје историје, свога имена и интегритета, своје вјере и свога језика, својих убеђења и својих породичних традиција, сваку побуну припише српском синдрому којим се наводно управља из даљине, не схватајући да тај синдром одликује превасходно грађанина који реагује на очигледне неправде.

Иначе српски синдром даје велики допринос грађанском духу Црне Горе. Српски гласачи су слободни гласачи, расути на разним политичким странама. Највећи број њих не добија инструкције за кога да гласа због чега је и њихов политички став крајње отворен, динамичан, промењив и као такав грађанском друштву неопходан*

Штета је што црногорство, због непомирљивости са српским синдромом пропушта шансу да се формира као посебност која израња из бурних расплета Балканских историја.

Када се у тоталитарном систему, који нас прати од рођења, прекорачи прва линија страха онда слободномислећи људи у Црној Гори почињу да дјелују као и срби. Почињу да се боре на својим пољима части против силе и бескомпромисне идеологије нове државе.

Зато број срба и расте с неправдом. Нова држава их је иритирала идејама о новом идентитету и сада се због њиховог отпора латила политике културалног прочишћавања. Политиком на црногорски начин покушава се из мултикултуралне Црне Горе, потиснути српски дух и српска култура иако они представљају основни и најстарији фактор мултикултуралности Црне Горе.

Не заборавимо да су у сусретима и размјенама са српском културом која је у дугом временском периоду доминирала на простору данашње Црне Горе настале многе специфичности које су Црну Гору учиниле спремном и за мултикултуралност и за државност. Садашња власт почела је безобзирно разарати срж и традицију како те мултикултуралности тако и историјских темеља државности Црне Горе.

Ударила је на настарије и најважније расаднике културе. На школе и цркве. Из школа протјерује српски језик и професоре, из манастира богоугодност и свештена лица. Школу замењује партијском ћелијом а цркву полицијском испоставом. Којег ли назадка. Енвер Хоџина доктрина одбачена прије 30 година у Албанији пронашла је уточиште у Црној Гори.

Ударила је власт и на основна права и слободе појединца. Ударила је на његове стечене грађанске вриједности и формирани идентитет.

Наивна су очекивања власти и њених подржавалаца да ће било који дио мултикултуралне Црне Горе с пожељношћу доживљавати државу у којој се не престаје пребројавати, разврставати, врбовати становништво за неки нови идентитет.

Још наивније је говорити о грађанском концепту тог пројекта, јер грађанин је већ ријешио питања свога идентитета. Због кога се онда то ради?

Ради се због оних чије је идентитет у шкрипцу јер се формирао и остварио у сада већ трусном крилу партије. Ради се то због несмењиве власти која је ето наумила да још док може направи државу по мјери своје окоштале партије. Свјесна да би чак и у послушној Црној Гори било непопуларно да и по трећи пут у ових 60 година мијења име својој партији власт се досјетила да промијени име и идентитет држави. Тиме нас поново враћа у вријеме када су из партије лансиране приче о људима изузетног идентитета (кова) и о осталима. Очекујмо да ће живот и опстанак осталих – слободномислећих и идентитетски формираних људи, у таквој држави бити све тежи и неизвјеснији. А без њих ће се творевина коју данас називамо својом државом претворити у дионичарско друштво с могућностима стечаја, принудне управе, тендера, лицитације, изнајмљивања, утапања у друге формације, исписивања из регистра …

Amara terra mia.

______________________

Ранко Рајковић

Текст објављен на порталу “ИН4С”.

Политика на црногорски начин разара грађански дух и мултикултуралност државе