Манастир МорачаВаше високо преосвештенство, часни оци, даме и господо!

Кад ми је отац Радомир рекао да ћу са Митрополитовим благословом имати ту част да нешто кажем о овој књизи, питао сам бојажљиво шта човјек мог образовања може рећи о књизи о светињи манастира а да то не претвори у наступ опште осјећајности. Отац Радомир ми је сугерисао да бих могао рећи нешто као млад човјек о књизи и њеном значају за генерацију којој припадам. Најприје да се захвалим оцу Радомиру за ово охрабрујуће виђење моје генерацијске припадности. Управо ми је то помогло да потражим, помало и истраживачки шта би то стварно младим људима ова и књига слична њој значила.

Стога, овај осврт дајем кроз три сегмента, међусобно везана храмом, књигом, временом и потребом да се обратим млађим од себе.

Од  храма до књиге

Ако сте ходочасник чисте естетике, храм је њена ризница.  То је Манастир Морача, као што су уосталом и други немањићки манастири. Да су Немањићи сем политичке и државне мисије имали врло утицајно мјесто у развоју умјетности у ондашњој Европи, доказ је и оно, готово нестварно мјесто које заузима икона Светог Николе, коју је Свети Краљ Стефан Дечански поклонио катедрали у Барију… катедрали која чува мошти Светог Николе. У тој катедрали, на једном од најважнијих мјеста медитеранског хришћанског свијета, дар Стефана Дечанског је изнад олтара у средини цркве – упркос чињеници да су и прије и послије њега, многи властодршци Европе и свијета посјећивали и даривали катедралу у Барију. А да ништа није случајно, свједочи управо она мала манастирска црква Светог Николе у Морачи која чува једно од најимпозантније осликаних житија Светог Николе.

Ако вам за мисао и смисао треба снажна, древном мудрошћу обликована ријеч љубави, чућете је у храму. Чућете да ”овај храм Пресвете Богородице сазидах и украсих у име њеног Успења ја Стефан, син великог кнеза Вукана, унук светог Симеона Немање.”  Према предању, испод великог Богородичиног кола (лустера) заклињали су се они који су тражили и налазили правду и истину када није било другог начина да се она утврди.

Ако вам је књишка историја груба и непрозирна, у храму ћете видјети другачије, финије ткање високе симболичке вриједности. Само онај велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година. То је лијепа илустрација о посвећености, упорности и вјере да ће напор у једном времену донијети благодети стотинама годинама касније.

Ако желите путоказ за све што је речено и све што ће бити, ту је опет храм, али ту је и књига о храму. Као ни храмови, ни ова књига није усамљена. Она је вриједно свједочанство што буди љепшу мисао о себи и о свом народу, а нови је члан породице од више од 500 наслова и милион и двјеста хиљада примјерака колико је досад објавила издавачка кућа ”Светигора”.

А да и сам храм може бити књига, свједочи по стилу и садржају изузетно поглавље ове књиге  коју представљамо  – ”Памћење у камену”.

Ријеч записана на зидовима храма, вјековима се пробијала од монаха до хришћанског борца и сељака тежака освјетљујући стазу Истине и Живота. Спрам намјере освајача да уклоне живе трагове народног памћења, нашла се мудрост морачких монаха, који су ријечи из књига за које је пријетила опасност да ће бити спаљене, као и многа дотад неписана свједочења о значајним историјским догађајима за народ и сам манастир, преселили на зидове Храма са обавезном поруком ”да буде знано” и ”да се зна”.  Цитирам:

”Нису ли тим чином морачки монаси показали да ће са духовном светињом коју су спремни да бране до последње капи крви бранити и право на постојање, на језик којим је све записано, који памтећи све открива своје високо порекло, преносећи потомству најдубљу поруку да су олтар и језик језгро и отаџбина сваког зрелог човека и сваког озбиљног народа.”

Овај својеврсни камени морачки Љетопис садржи датуме Косовског боја, кад је погинуо Смаил ага, кад се упокојио Свети Петар Цетињски, године глади, немаштине и богату хронику битака у слободарској борби…  Та прича о нашем карактеру, исписана са највећом пажњом и поштовањем између светитељских ликова, а да се не наруши склад и љепота фрескописа,  се скрила од пошасти освајача и времена у цркви – скровитом гнијезду сатканом од љубави и жртве.

Карактер

Све што видите другачије, шокантно, често неприхватљиво и необјашњиво у изгледу и испољавању младог човјека, ријетко је бунт, а скоро увијек је трагање за посебношћу, за јединственим карактерним изразом. Свако трагање за суштином себе, своје личности је и питање припадности, односно питање коријена.

Коријени су одредили наш карактер, а карактер нашу судбину. Осврнимо се око себе, на појединце па и на читаве народе, и погледајмо како и у којој мјери им је карактер одредио судбину.

Док смо чезнули и сањали слободу, за њу гинули као да сјутра не постоји, други су народи често ћутали и чекали. Вјеровали су да није на њима да ломе врат највећим историјским пошастима те да је боље сачекати да то уради зуб времена, да се пошасти саме спотакну или да то ураде Срби. Па ко први. Једна од многих илустрација из тог албума наше борбе је везана и за манастир Морачу. Мало је познато, није истицано у школском градиву, каквог је значаја имао устанак Срба с краја 16. вијека који је предводио пећки патријарх Јован Кантул, који је своју устаничку стратегију, заједно са никшићким војводом Грданом, развијао управо ту у Морачком манастиру. На перифрерији тог и таквог устанка цетињски митрополити почињу своју борбу за слободу подловћенског краја.  Дух тог устанка, који је на челу имао пећког патријарха а за свој центар царску лавру морачку, испунио је душу архипастира Василија Острошког, а касније и другог архипастира Данила Првог Петровића. Истина је да је крај сваког намањићког здања пламтјела ватра слободе, надахнута висином улоге српског царства, као и народним памћењем тих висина. Отуд је Његош, желећи да поетски наговјести народни препород у “Шћепану Малом” ускликнуо: “Весели се праху Немањића…”

Манастир настао” огњем и мачем”

Данас, у постмодерном театру апсурда, историјска или било која друга истина је постала необавезујућа и готово сувишна. Често, људи истог презимена, са којима смо најближе породично везани, али са другог политичког пола имају озбиљан логички проблем. Наиме, иако не могу да негирају постојећу крвну везу, они су ипак чврсти у ставу да уопште немамо заједничке коријене те да нам је прошлост различита. Укратко, тврде да они, баш они, нису потомци својих предака. Испада тако да је прошлост ствар избора, да преци нису дати већ да се о њима одлучује сад. Овај талас бруталне злоупотребе слободе, па тиме и слободе избора се без иједног оправдања насумично убаца у корпус основних људских права. Свака лудост,  произвољност а често и лаж се тумачи и правда флуидним схватањем људских права.

Следствено, чућете  данас  да су Немањићи, они који су у молитиви, сузама, али и са радошћу и животним оптимизмом градили манастир Морачу и многе друге храмове, извршили ”насилну анексију” сопствене дједовине. Наши преци су, кажу они, огњем и мачем, а вјероватно и противно просторном плану, угурали храмове у наше животе – драгуље свјетске културе, те најљепше доказе нашег укупног трајања и високих домета.

Хвала Богу што смо тако ”анектирани” и хвала Богу што се и ”огњем и мачем” некад тако лијепо градило. Хвала Богу што имамо манастир Морачу и ову књигу.

___________________________

Промоција књиге ”Манастир Морача”, одржана у крипти храма Христовог васкрсења у Подгорици, 18. Јуна 2011.

Промоција књиге о манастиру Морача