О улози и положају Матице српске у Црној Гори, положају Срба и актуелним политичким приликама разговорамо са др Владимиром Божовићем, председником УО Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори.
Како се као професор Универзитета осећате у улози „сумњивог лица“ које прати АНБ?
Да одговорим што краће, а што прецизније, искрено бих се запитао шта је са мојим начином живота, логичким и моралним принципима да је ситуација другачија – да ме овакав режим и његова тајна полиција не прати. То би већ била забрињавајућа ситуација. Овако, сигуран сам да је режим нашао добре разлоге због којих сам под мјерама тајног надзора и ја сам на сваки од тих разлога веома поносан.
Пошто сте испостава Матице српске ван Србије, како је бити Матица српска у данашњој Црној Гори?
С обзиром на стање културе и науке уопште, нарочито институција националне културе, схватам да није нимало лако бити Матица српска ни у Србији. Надам се да то још увијек није опасно у Србији, за разлику од Црне Горе гдје је то ризична дјелатност. И поред бројних притисака ми још увијек имамо врло значајан утицај на културни живот у Црној Гори. Прије свега, добри резултати су саздани на огромном ентузијазму неколико људи, потпуно посвећених раду и развоју Матице српске у Црној Гори.
Нажалост, подршка коју смо имали од званичних институција Србије све чешће изостаје и сад смо доведени до руба опстанка. Уколико не буде неке хитне и озбиљне интервенције од стране одговарајућих институција Србије, наша мисија, врло озбиљна и значајна, биће окончана.
Какав је положај српског језика и српске културе у Црној Гори?
О томе је речено јако пуно последњих година. Да није било фалсификата у пописном процесу, српска језичка заједница би и даље била апсолутна, а не само релативна већина у Црној Гори. И поред тога, ова заједница је потпуно обесправљена. То се огледа кроз стање образовног процеса, али у свакодневном животу, кроз контакт са државним службама, у медијима…
Свједоци смо културоцида у образовном систему, гдје су најзначајнија дјела српске културе и књижевности збрисана из школских програма или им је дата нека друга, лажна идентификација. Нарочито се уочава креативност у тумачењу историјских чињеница, а неријетко су и саме чињенице скрајнуте и умјесто њих сад фигурирају очигледни фалсификати.
Све се то дешава пред очима доиста слабашне, али постојеће стручне јавности. Морална и професионална слабост овдашње стручне јавности се огледа и кроз чињеницу да ни није никада показала било какав вид отпора према фалсификатима и идеологизацији образовних програма.
Да ли протоком времена Срби ван Србије, у бившим југословенским републикама, почињу себе да доживљавају као дијаспору?
Мислим да је прије свега народ у Србији изгубио осјећај заједништва и солидарности, па се то у добром дијелу пренијело и на свакодневни политички живот. Данас тема Срби ван Србије нема никакву политичку вриједност у Србији и сходно томе се одвијају и политички и животни процеси у односима Срба у региону и државе Србије.
Мислим да тај већ дубоко заснован порцес удаљавања може зауставити само нека велика геополитичка прерасподјела утицаја и моћи која би Србију и српски народ у региону опет поставила на мјесто које им у историјском и реал-политичком смислу припада. Искрено, ја вјерујем да то вријеме долази, а до тада треба преживјети.
И надати се.
Да ли странке опозиције (ДФ и СНП) могу да допринесу побољшању положаја српског народа у Црној Гори?
Свакако, а посебно уколико ове странке буду дио неке нове власти. Промјена власти би пријала свима, па и српској заједници. Конкретно, српска заједница би том промјеном стекла прилику да преко својих политичких представника (ДФ и СНП), ријеши питање генералне равноправности, па и у процесу запошљавања, затим дискриминације српског језика и правног положаја СПЦ.
Сматрам да се свако од тих питања може ријешити у потпуно демократској процедури и водећи рачуна о уравнотежености свих битних интереса у политичком систему.
Црна Гора је увела санкције Русији. Русија прети контрамерама. Да ли је ово крај историјске блискости Русије и Црне Горе?
Мислим да је историјска блискост Русије и Црне Горе неупитна, барем што се тиче већег дијела народа. Лично, имам проблем са управљањем појмом Црна Гора у јавном дискурсу, с обзиром на то да је држава Црна Гора корупмирана од стране једног човјека и његовог тајкунско-криминалног окружења. Стога, није заправо Црна Гора увела санкције Русији, већ је то урадио један човјек у покушају да продајом преосталог националног суверенитета НАТО-у спаси себе. Он је на криминалан начин приграбио званичне печате и сад их употребљава за своје потребе кад год му је то потребно. Тако је и у овом случају.
Наравно, то власт Русије не обавезује и они се према новонасталим чињеницама односе као свака озбиљна држава.
Дакле, нема краја историјској блискости Русије и Црне Горе, а то ће се најбоље видјети кад дође крај овом поквареном и опасном режиму.
Званична власт већ отворено гура Црну Гору у НАТО. Какво је расположење јавности по том питању?
Раположење јавности је доминантно против НАТО-а. И то не може промијенити чак ни режимски притисак на државне структуре, социјално угрожени дио становништва, то не мијењају чак ни фалсификоване анкете…
Међутим, у смислу крајњег исхода неког процеса у Црној Гори, расположење јавности нема утицај какво би морало да има. Тако је то у свим тоталитарним, полицијским државама, па и у Црној Гори.
Ђукановић покушава да улазак Црне Горе у НАТО прода Америци за личну и материјалну сигурност себе и своје породице. Ипак, изгледа да је у овом случају америчка рачуница нешто сложенија од тог простог сценарија. И то Ђукановићу ствара приличну нервозу, која у последње вријеме видно прелази границе самоконтроле. С обзиром да живимо у диктатури, то може бити веома опасно по стабилност земље.
Поред Ђукановићеве политичке и животне калкулације, као и америчког интереса, као коначан резултат овог процеса морамо имати у виду и друге геополитичке векторе, а прије свега нарастајући утицај Русије и овај стидљиви покушај Њемачке да се мало релаксира америчког загрљаја. На чудан начин, могуће је и да се овај велики геополитички чвор експанзије НАТО-а буде опет рјешавао на простору Црне Горе и Србије. То не обећава мирну будућност, али то је наша историјска константа.
________________________
Текст објављен на порталу „Српски код“, 11.6.2014.