Након што је предсједник САД Барак Обама утврдио да је случај Крима потпуно различит од косовског преседана, јер је на КиМ наводно спроведен „брижљиво припремљен референдум”, па чак у сагласју са УН и сусједима, то је изгледа био стартни хитац за нови талас произвољности и лажи код локалних НАТО лобиста. Они ваљда рачунају да је степен фалсификаторске слободе обрнуто пропорционалан сопственом значају у глобалној пирамиди бешчашћа. А да би стресли са себе и последње мрвице моралне одговорности, послужиће им недавна Расмусенова изјава да је НАТО напао Југославију да би „спријечио геноцид”.
Ни најострашћенија, мефистовски маштовита Џејми Шеј и Рудолф Шарпинг НАТО пропаганда, у току агресије на СРЈ, никад није искористила ријеч геноцид. Чак ни покојни Слободан Милошевић, иначе непресушни извор свеопште кривице, у гротескном хашком суду, није био оптужен за геноцид на КиМ. Сад се одједном за потребе НАТО кампање, са застрашујућом лакоћом помињу хиљаде жртава, дјеца, погроми, масовни злочини… За увод у причу о бруталним лажима НАТО пропаганде, врло је корисно погледати филм њемачке ВДР телевизије „Лажима је почело” који се може наћи и на јутјубу.
Ријеч геноцид се овдје користи без трунке одговорности за њен стварни смисао, правне и историјске посљедице. Нарочито је та ријеч употребљива као поштапалица, реторички сувенир НАТО лобиста у покушају да оправдају злочиначки напад НАТО-а на СРЈ.
Очекивано, за правдање напада на СРЈ, НАТО је користио различита пропагандна средства. Међутим, чак ни таква фабрика бестијалних лажи, никад није навела ништа од оног што данас чујемо у изјавама локалних НАТО трабаната. Све до чувеног случаја „Рачак”, владале су само опште, крајње призвољне оцјене о „огромном броју мртвих”, „великим разарањима”, „терору над мирним становништвом”.,. То се углавном односило на 1998. годину, када су југословенска војска и српска полиција покушавале да сузбију терористичке нападе УЧК, која је у једном тренутку контролисала скоро трећину територије јужне српске покрајине. Након потпуног раскринкавања Вокерових лажи од стране финских патолога(Хелена Ранта 2008. је у својој књизи приказала оригинални извјештај свог тима), као и низа свједока у Хагу, случај „Рачак” стаје у ред оних лажних повода окидача за „хуманитарне интервенције”, као што су била и наводна ирачка средства „масовног уништења”, или „хемијски напад” у Сирији.
УЧК, основана 1993. године, са циљем стварања јединствене албанске државе по замисли Призренске лиге (а то укључује и дио Црне Горе), је до почетка 1999. године, чак и по званичним америчким документима, класификована као терористичка организација. УЧК интензивира дејства 1995. године и закључно са 1998. извршава преко 2.000 оружаних напада на припаднике полиције, на грађане и њихову имовину. Отмице, мучења, масакрирања су подробно документовани, а само је у току 1998. отето 249 лица, од којих су 88 након стравичне тортуре ослобођени. Остали су убијени или се још увијек воде као нестали. Многи од тих несретника су извјесно завршили на столовима Жуте куће.
На питање шта је то УЧК, Роберт Гелбард, специјални амерички изасланик за Косово, 25. фебруара 1998. окупљеним новинарима каже: „Ја знам да препознам терористу када га видим. Вјерујте, ови људи су терористи”. Само годину касније, терористи су пресвучени у „герилу”, а потом легитимисани као преговарачка страна у Рамбујеу. Иначе, у Рамбујеу је српској страни понуђен документ тихе, али потпуне окупације Србије, при чему је за КиМ био предвиђен „демократски референдум” о отцјепљењу у року од три године. То је наравно била завршна епизода преговарачке фарсе, након које је услиједио напад на СРЈ припремљен низ година уназад.
Често ми НАТО подржаваоци у неком повјерљивом тону кажу да је њима НАТО искључиво важан како би зауставио све израженије сепаратистачке тенденције Албанаца и Бошњака у Црној Гори. И то говоре у истом тренутку док запјењено правдавају дивљачку НАТО агресију на СРЈ, суверену земљу, чије су легалне војне и полицијске снаге употребљене управо у борби против терористичких, сепаратистичких дејстава УЧК. Фасцинантан је степен, чак и формалне „ослобођености” од било какве логике и принципа локалне НАТО клике.
Недавно одржани скуп на ком се говорило о концепту војне неутралности, потпуно је оголио нацизам и бешчашће НАТО промотера. Докје једна учесница устврдила да „Русија, нажалост, постоји”, те да су „колатералне штете” (хиљаде убијених цивила) пуки филозофски концепт о ком ваља размишљати, други учесник се свесрдно захваљивао НАТО-у на његовој улози током бомбардовања СРЈ. Поред многих ствари које је НАТО приликом бомбардовања „сачувао”, тај учесник је изразио и личну захвалност НАТО-у за очување „грађанског мира” у Црној Гори. И таман кад помислите да је тиме досегнута нова граница бестиђа, сјетите се изјаве главног црногорског координатора за НАТО, Небојше Калуђеровића, да за мурински злочин није крив НАТО већ тадашња савезна влада СРЈ. Да, то је онај господин дивног спикерског гласа.
Многи ће у Црној Гори рећи да „нема тих пара због којих би урадили нешто”, али за многе, а они, нажалост, доминирају у овој срамној НАТО кампањи не постоји ништа што не би урадили за новац. Њихова девиза „Све за новац”, а то значи и светиње и морал, вриједности коју су нам преци у крвавој и задивљујућој борби предали у наручје. Отуд, из тог сазнања, овај притискајући, туробни осјећај мјешавина горчине, туге и презрења.
_________________
Текст објављен у девном листу „Дан“, 18.6.2014.