Модерна моћ зазире од исказивања у сировој, банализованој суштини. Да би прикрила крвожедност, често се заогрће лажним плаштом хуманих идеологија. Међутим, непредвидива дијалектика свјстског система доводи моћ пред озбиљне изазове. Неријетко се дешава да неки принципи оригинално скројени да помажу циљевима моћи, стану њој насупрот као логички непрелазна препрека. И шта се тад догађа? Онда се вјештачки конструишу детаљи по ободу стварности, копа се по блиједим историјским маргиналијама, тражи се танка нит аналогија да би се објаснило како је баш у тој ситуацији “принцип” дозвољено анестизирати. Док се циљ не оствари, а потом се “принцип” може опет ставити у функцију. У суштини, остаје само један важећи принцип који обликује свјетску политичку и историјску позорницу – принцип голе и необуздане моћи.
Од страха, ужаса и монструозносги саме моћи неупоредиво је бљутавије понашање оних који је бране по „службеној дужности”. У локалу их је лако препознати. То су најчешће они НАТО жбири, пластични и улицкани, биједни лицемјери пиљарског менталитета. И све што говоре, у шта вас убјеђују, долази директно из „онтолошке” дубине дебелог цријева. То је мјера њихових интелектуалних и људских домета.
Можда је процес распада бивше СФРЈ један од најбољих показних примјера за лаж и лицемјерје -заштитника “принципа” међународног права. Док год је Запад вјеровао да су унутрашње кохезионе снаге југословенске државе довољно јаке, подржавао је “принцип” неповредивости граница и уставног поретка СФРЈ. Кад су процијенили да је СФРЈ слаба те да је могуће развалити, онда је сепаратистички покрет у Хрватској и Словенији овјенчан “принципом самоопредјељења народа”. Међутим, кад су се Власи досјетили и као конститутивни народ у Хрватској и БиХ покушали да искористе тај исти механизам за свој интерес, онда је Запад признао Хрватску и БиХ у њиховим административним границама, повративши “принцип” о неповредивости граница. У примјеру КиМ, САД и њихови сателити су, након „Wag the Dog“ сценарија (обавезно погледати овај упућујући филм из 1997. са мноштвом намјерних и корисних сличности са америчким моделом вођења политике) привремено скрајнули “принцил” суверенитета и неповредивости граница, да би још једном вратили “самоопредјељење народа” као кључни “принцип”. О онима који још увијек брину о логици и принципима, чудно је то што се дејство истог “принципа” простирало само до границе са БиХ. Наводно, Република Српска је била и остала “нешто друго”..
Ипак, сва та концентрисана хипокризија није довела до циља потпуног разарања српског националног и државног бића. У ту сврху, радикализујући политику ад-хок “принципијелности” , прво је погажен “принцип” недозвољеног оружаног дејства без одлуке СБ УН, па “принцип” забране употребе касетних бомби, затим бомби са осиромашеним уранијумом (број умрлих од канцерогених обољења на простору СЦГ је увећан за преко 180 одсто од 1999. године), забране оружаног дејства по цивилним објектима као што су болнице, стамбене зграде, вртићи, мали варошки мостови… И поред свега, нијесу успјели до краја у својим намјерама.
Иако невољно, ипак су подигли руке за Резолуцију 1244 којом је гарантован суверенитет СРЈ, односно Србије над КиМ. Доследно свом преварантском моделу политике, у међувремену су погазили и тај “принцип”, па су неколико година касније, противно резолуцији за коју су гласали, подстакли и признали формално цијепање државне територије Србије. Успут, послали су наредбу и овим локалним лакејима, усправним бескичмењацима асиметричних обрва да ураде то исто.
Када је недавно народ Крима одлучио по “принципу самоопредјељења” да се врати својој историјској матици (Хрушчов је 1954. године административном уредбом, кршећи ондашњи совјетски устав, додијелио Крим Украјини), те тиме искаже и свој однос и према пронацистичко, острашћено антируској власти коју су САД инсталирале у Кијеву, онда је опет враћен “принцип” неповредивости граница и територијалног интегритета. Опет су позвани локални лакеји да одиграју своју улогу. Овог пута су морали да се супротставе оном што су прије неколико година подржали! Покорно савитљива “кичма” се савила на другу страну, подигли су лијеву умјесто десне обрве и осудили Русију јер је прихватила вољу народа Крима. Русија је, по њима, изгледа погријешила и у томе што није засула бомбама Крим као свака “зрела демократија”.
Треба знати и упорно понављати да су горљиви бранитељи западног лицемјерја директни идеолошки наследници злочинаца са Зиданог моста, Голог отока, следбеници монструозног тоталитаристичког система у којем је човјек преко 50 година био оруђе, а његова слобода брутално и систематски гажена у блату диктатуре. Управо они који дијеле “вриједносги” бескрупулозног и масовног убијања широм планете (NATO Air – Just do it!) редовно се самоовјенчавају ореолом хуманости, демократије и просперитета.
Постоји само један облик људског ништавила, нижи од оног који је убио Милицу Ракић, дјецу на муринском мосгу и хиљаде других недужних људи који су страдали што директно од бомби, што од последица уранијумске, канцерогене концентрације. То су они који нас позивају, убјеђују да се придружимо убицама наше дјеце. Да тиме симболично и сатанистички, али овог пута нашом вољом још једном убијемо своју дјецу. А послије тога смо, тако обездушени, једнако као и монструми налогодавци, спремни да убијамо дјецу других народа. Коју? Па, ону коју газда нанишани. Иранску, сиријску, руску…
Не желим да градим привид нормалности учествујући у ”размјени мишљења” о НАТО-у са његовим промотерима. Њихово ”мишљење” је само социјални и политички параван за морални профил према којем осјећам најдубљи презир. На тај фарсичан однос, на ту поставку да је ”све дозвољено”, не могу да пристанем.
_________________
Текст објављен у девном листу „Дан“, 31.3.2014.