Американци су развили врло практичан облик контроле клана колонијалних кловнова (ККК) широм свијета. Просто, кад им је то потребно, а то није ријетко, стргну им образине да би пред очима цијеле јавности приказали биједу њихове понижавајуће улоге. На основу утврђеног концепта, обавезују их да јавно причају о оном што не постоји, а да замагле оно чега има. Па како се снађу. При сваком јавном обраћању дужни су да одрецитују естрадно-циркуски панегирик недостижној демократији, а потом да сe ухвате у коштац са очигледним лажима, плитким, малоумним резонима, контрадикцијама, двоструким стандардима… Тако их Американци, пред очима локалне јавности “ослобађају” од било ког моралног начела и обавезе, да би им на концу, остао само врхунски “идеолошки” мотив – новац. Шушкави, ”зелени зен”, ослобођење шестог нивоа…
Видјели смо и да се Американци више нимало не труде да смисле другачији уводни сценарио за своје ратове. А и зашто би се трудили када животима оних несретника које је угасио ”милосрдни анђео”, њиховим новцем, као и новцем оних који се, нажалост, неће родити, плаћају широм свијета морално дегенерисане трабанте (ККК) који сав тај ужас и смрт морају да правдају, да понуде и ”други угао”, неки дијаболични, гротескни контекст…
Након си-ен-еновске обраде исконтруисаног злочина, слиједи ”милосрдно” бомбардовање. Наравно, медијски плашт смрти је извезен само од племенитих мотива, од високопарних тирада слободи и вриједностима. На крају, Америка у бомбама разореној држави успоставља један врло традиционални поредак – ропство. Међутим, уз мало шминке и холивудске бижутерије, то се медијски представља као ”демократија у повоју”. До пунољества исте, потребно је да протекне много барела, година кредитног задужења или чега-год-већ, док на годоовском хоризонту трепери једра будућност и благостање…
Гдје ће све затутњети следеће “благостање” у свијету, то је процјена стратега војно-индустријског комплекса који реално руководи Америком, односно њеном ратном машином. Генерал Ајзенхауер, јануара 1961, у свом опроштајном предсједничком говору истакао је утицај ”војно-индустријског комплекса” као највећу опасност за будућност Америке:
У државним пословима морамо се чувати присвајања неовлашћеног утицаја … војно-индустрисјког комплекса. Могућност катастрофалног успона погрешно засноване моћи постоји и постојаће…
Пластичну илустрацију како војно-индустријска хидра руководи Америком дао је Весли Кларк, када је 2007. обзнанио постојање списка земаља које се морају ”демократизовати”: Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан па Иран. Дакле, одлука о нападу на ове земље је стара више од шест година, а шта ће се у његовој припреми користити као повод, то може, али најчешће нема никакве везе са истином, већ само са питањем пи-ар ефеката на просјечног конзумента.
И тако, када сложите све те чињенице, датуме, бројке и статистике које необориво свједоче о једној необузданој сили која разара и сије смрт за свој интерес, онда се локални жбирићи ККК узврпоље и обавезно лате оног најбаналнијег и најјефтинијег модела етикетирања – прогласе вас непријатељем. То је ваљда она незгасла искра удбашког сентимента. Чијим непријатељем? Па народним! Ког народа? Неког народа, на примјер америчког. И не само народа, него и музике, филма, архитектуре…
Него, уз сав тај ”ризик”, ево неких чињеница.
САД је једина земља у историји човјечанства која је користила нуклеарно наоружање. Атомским бомбама, баченим на два града (Хирошима и Нагасаки) убијено је преко 250 хиљада цивила. Од последица радијације умрло је још пола милиона, а стотине хиљада дјеце су рођене са трајним деформацијама. У хроници овог незапамћеног злочина, чувају се језиви “детаљи”. Од тога да су атомску бомбу назвали ”Мали дјечак”, па до чињенице да је Хирошима одабрана због своје ”концентричне архитектуре”, јер је процијењено да ће тако количина разарања и смрти бити највећа. Поменимо и то да је Јапан још раније показао спремност за безусловну капитулацију, али није помогло – донешена је одлука да се ”играчка” проба уживо. А и превише је новца било уложено у ”Менхетн пројекат” да би остао само на папиру.
У рату у Вијетнаму, у застрашујућој збирци невјероватних злочина, издваја се податак да су Американци бацили преко 70 милиона литара хемијских отрова, од којих је најзлогласнији агенс ”оранж”. Од овог хербицида, према процјени Црвеног крста Вијетнама, око 3 милиона Вијетнамаца имају различите последице, физичке и менталне, укључујући 150 000 дјеце која су рођена са озбиљним дефектима. И данас се рађају са таквим поремећајима. Ово је посебно занимљиво у контексту недавног, потресног обраћања Џона Керија због дјеце која су страдала у наводном Асадовом хемијском нападу.
У злочиначкој агресији НАТО на Југославију, без одлуке СБ УН, коришћене су забрањене ”касетне бомбе”, а гађане су болнице, стамбене четврти, школе, вртићи, мостови… У дивљачком бомбардовању погинуло је неколико хиљада цивила, од којих 80 дјеце. При том, коришћено је и оружје са ”осиромашеним уранијумом” које стручњаци називају ”тихим убицом”. Према подацима Института за јавно здравље Србије, број малигних обољења је увећан за 110 посто, док је број умрлих увећан 180 посто у последњих десет година.
Часопис “Форин полиси” је објавио документе ЦИА из којих се јасно види да је Реганова администрација знала и подржавала Садама у коришћењу хемијског наоружања у рату са Ираном и са Курдима. У тим хемијским нападима је страдало на хиљаде цивила и непознат број војника са обје стране. Наравно, своју “хемијску епизоду” у том рату Американци нису заборавили, па је управо то била једна од кључних тачака оптужнице против Садама Хусеина. Након што се “демократија” стуштила у велики нафтни басен звани Ирак, бивши савезник Садам је осуђен и објешен. Према анализама стручњака са Џон Хопкинс универзитета, статистика „увођења демократије“ у Ираку је преко шесто хиљада мртвих од последица насиља, деградиране инфрастуктуре, лоше здравствене заштите… Незапосленост се приближава граници од 70% а сличан је проценат становништва које нема приступ пијаћој води.
Након више од двије године ”демократског” преображаја Либије, започетим “хуманитарним” бомбардовањем, Стејт Департмент данас савјетује својим грађанима да нипошто не путују у Либију јер тамо влада ”хаос и насиље”. Да иронија буде потпуна, посебно их упозоравају да извбјегавају Бенгази – колијевку либијске ”томахавк слободе”. Либија је срушена држава, нестале су бестрага њене огромне златне резерве, акције и новац у западним фондовима, нема више бесплатног образовања и здравствене заштите. Попуцала по шавовима племенских сукоба, социјалних немира. Либија је данас уништена, спржена земља…
Толико тога није поменуто, ни Авганистан, Гвантамо, фантомски затвори ЦИА, подршка режимима у којима се одсјецају руке због читања Библије или оним у којима се силоване жене додатно кажњавају бичевањем, рушење влада, изазивање ратова широм планете…
Хитлер (то је онај човјек који је Њемце убјеђивао у њихову изузетност и посебну одговорност за човјечанство) је за своје нападе на друге земље, са политичког и историјског становишта, пружао питкије разлоге од данашњих НАТО монструма.
Не постоји просјечно интелигентно биће које данас јасно не види да се овај злочиначки вез неће зауставити у Сирији, а ни сјутра у Ирану. Сви знамо гдје им је крајње одредиште и шта то, на нашу општечовјечанску несрећу, значи.
____________________________
Текст је објављен у дневном листу ”Дан”, 24.9.2013.