Сјећате се оне двојице тупоглавих епизодиста, неандертално сировог изгледа, из филма ”У име народа”, који као оперативци УДБЕ, беспоговорно ”табају” сваког на ког шеф усмјери прст…
Један од њих се, чини ми се, звао Мишко.
Е тај Мишко, он је заправо најцјеловитија метафора за оно што се овдје и данас популарно именује као ”институција система”. Мишко је персонификација за разна министарства, секретаријате, заводе, судове…
И Филип је Мишко. Боро је такође Мишко. Ранка, а и Ранко су Мишко. И Мишко је, наравно, Мишко.
Кад шеф покаже мету, онда Мишко даје изјаве, штанца одлуке, уредбе, рјешења, пресуде…
Мишко функционише на нивоу вегетативног нервног система, не поставља питања, ”удара” на звиждук, на миг. Прозор свијести му је сужен на садашњи тренутак. Мишко је биће закржљале савјести, а сјећање му је заплетено у мрежу свакодневних тривијалности. Посједује изражен, перфидношћу извајан нагон самоодржања.
Посебно истакнут и за режим битан Мишко овдашњег система је оно што се назива Уставни суд. Е тај Мишко, прије неколико дана, свјеже опаљен шефовом ”мацолом”, профрфљао је одлуку о укидању сваког помена српског језика у образовном систему. То што је последња ”одлука” потпуно супростављена ”одлуци” коју је исти Мишко прочитао прије десет година, а по истом правном питању, не оптерећује Мишка. Не сјећа се, а и да се сјећа, није му важно. Мишко је безбрижан. Мишко нетремице, у стопу прати шефа, па чак и ако шеф буде промијенио намјеру за пар дана, Мишко ће хитро и весело откуцати нову одлуку.
Мишко је алатка за формална покрића дискриминације, насиља, криминала, пљачке и окореле тираније… На примјер, Мишко у улози Уставног суда, је управо послужио као инструмент апартхејда. Донио је одлуку да је ”противуставна” равноправност најбројније језичке заједнице. Директно, у чело! Е вива Мишко!
Мишко није ни трепнуо, али је зато највећи дио ”грађанске” јавности зажмурио. Збиља, шта би са свим оним бескомпромисним, будним борцима за људска права, свим оним свиленим душицама, дрхтавим од људске боли и микроскопске неправде? Шта се десило са њиховим високопарним разлозима постојања, дигнитетом, принципима? Да ли су и двоструки стандарди, рефлексно пецкање савјести ушли у технички опис неког постојећег или очекиваног гранта? Мали, улицкани, биједни лицемјери пиљарског менталитета… Они су доказ како мржња зна да буде појавно свјетлуцава, миришљава и дотјерана, а не обавезно прљава, смрдљива и скаредна.
Више од лицемјерја тих пројектно лимитираних бораца за људска права, чак и више од самог апартхејда погађа ме гробна, ледена тишина мојих познаника, па и пријатеља из другог идеолошког и националног миљеа. Зар није чудно, до краја људски поразно, то што ишчекујем макар мали знак саосјећајности према оном што ме директно погађа, понижава, што ми нарушава елементарно достојанство? Често сам био импресиониран колико су се они тактично, упорно и гласно борили за права неких, реално угрожених, категорија друштва. И не само друштва.
А онда одједном неправилност, сингуларитет у њиховом понашању – права Срба, односно српске језичке заједнице. Неочекивано, неподношљиво злокобно ћутање. Ту се кардиограм прекида, линија иде по дну. Наједном су мафијаши и криминалци, као и њихови системски шрафчићи представљени и уважени као браниоци ”уставног поретка”, а педесет процената становништва реметилачки елемент кога треба идеолошки и идентитетски ”преформулисати”. Мафијашким методама, уцјенама, пријетњама, поткупљивањима, егзистеницијалним притиском, класичном тиранијом и парадржавним насиљем – небитно! Да ли је могуће да је онима са којима сам одрастао, пажљиво и са љубављу ширио простор успомена и живота, Мишко заправо савезник? И то управо онда кад је послат да ме понизи, да потре и искида нешто од чега сам суштински саткан? Језива мирноћа, хладан и туп поглед у страну док Мишко ”закуцава” ограду апартхејда, сковану за мене и за моју дјецу. Да, јасно је да моји пријатељи виде исто што и ја, али ћуте… То значи да није само шеф, већ су и они ти који, додуше потајно, хране, облаче и ”пућкају” Мишка. Да ”посао” доврши што прије, ако је икако могуће за вријеме трајања режима, како не би случајно њима допало да упрљају руке мојом невољом, а тиме и своју стерилизовану, формалну, али суштински лажну биографију.
Дакле, они не очекују да апартхејд траје у недоглед, они се надају да ће нестати тако што ће просто нестати потлачена заједница којој припадам. Тако ће нестати и живи доказ апартхејда. Монструозно, зар не?
И ова наша невоља ће некад минути, али превише горак укус врло гласног, отрежњујућег ћутања сигурно неће. А тај осјећај је, бојим се, најпогубнија заоставштина која остаје нашој дјеци, без обзира са које стране ограде апартхејда се налазила. У запаљивој смјеси осветничког жара потлачених и оних који бескрупулозно чувају надређен стаус, изгледа да је само Мишку извјестан посао. Шефови пролазе, Мишко опстаје. Такав нам је карактер, а карактер, знамо, судбина…
____________________________
Текст је објављен у дневном листу ”Дан”, 1.8.2013.