Више од годину дана, у Књижари Матице српске у Подгорици, суочавали смо се са сталним упадима разбојничке групе, у чврстој намјери да нас иселе из нашег простора. Ништа необично за такозвана “транзициона друштва”, зар не?
Па ипак, били смо изненађени из најмање два разлога. Прво, класични разбојнички репертоар обично подразумијева трафике, продавнице, апотеке, банке… Али, књижаре? Други, кардиналнији разлог који нас је запрепастио, је тај што су коцкасти момци ниског чела долазили у ”званичним” полицијским униформама и са документацијом на којој су били “званични” судски печати. То што је Врховни суд већ био донио одлуку по истом правном питању, и то знатно раније, није ни забринуло ни обесхрабило агилну разбојничку групу. Одмахивали су рукама на наш позив да размотре поменуту пресуду Врховног суда, а урлали и замахивали пендрецима. И изгледало је да ће све трајати у недоглед. Али, утихнуло је – одбранили смо се! Храброшћу, упорношћу и солидарношћу. И Књижара Матице српске је данас слободна – позивамо грађане да то заједнички прославимо!
Претходна ситуација је парадигма данашњег тренутка Црне Горе. Свакодневно се суочавамо са класичним разбојништвом које се испољава у садејству ”светог режимског двојства” – печата и пендрека. Док се на једној страни ”озакоњује” пљачка, превара, злочин… на другој страни машу пендреком. Тако се сваки облик протеста, макар и нелагоде у односу на тај организовани, ”институционални” вандализам најчешће повлачи у шаптање, у интиму испод туша. Ипак, од протагониста тог “печат-пендрек” поступка, само су гори они, наизглед обични људи, који виде сав тај ужас и безнађе, а који са химничним патосом позивају на ”поштовање инстутуција система”. Обратите пажњу на њих, то није обичан свијет, то су пилатовски подржаваоци шверцера, пљачкаша и убица. Суштински, њихов морални принцип је идентичан оном којим су се руководили и Хитлерови подржаваоци, док су гасне коморе пуњене ”неаријевским биолошким шкартом”. Наиме, Хитлер је у септембру 1935. донио сет Нирнбершких закона којима је ”легално ријешио” питање Јевреја у нацистичкој Њемачкој. Замислите овдашње режимске тезгароше, тај ”обичан свијет” и обожаваоце ”институција система” који 1945. вриште испред тенкова Црвене армије и позивају Рујке да се окану ”демонстрација силе”, те да искористе легалне институте нацистичке творевине за своје политичке и “остале” циљеве. Признаћете, то би била једна сјајна, врло комична ситуација, поготово ако сте којим случајем у тенку.
У новијој политичкој историји, дејство ”печат-пендрек” принципа је нарочито дошло до изражаја на предсједничким изборима 1997. Сјетићете се, тада је једна од ”институција система” печатирала 14000 пресуда за свега неколико сати. Пролазно вријеме тадашњег судије Вукотића је опасно заљуљало теорију релативитета. Узалудно су професори физике са подгоричког ПМФ-а молили ту ”институцију система” на чијем челу је био Вукотић, да он и сарадници обиђу факултет и сврате, макар накратко, у лабораторију. Нису услишили, а група амбициозних, а потом и разочараних професора се већ била наоштрила за Нобела. И кад се народ устао против организоване, систематске пљачке, власт је, наравно, употребила пендреке…
Референдум 2006. је ишао по сличном сценарију. Тада је печат формално био у рукама “златног гласа” референдумске пљачке – актуелног словачког амбасадора по ком чак и колашински хотели добијају име, а пендрека је било у толикој концентрацији, да би свако исказивање незадовољства окончало са несагледивим последицама. То смо, срећом избјегли. Дио документације о референдумској пљачки је сабран, на више стотина страна, у “Бијелој књизи”. Оно што није стало у поменуто књизи, приказано је у афери “Снимак”, недавно објављеним списковима “једнократне новчане помоћи”…
Када год Ђукановић, а и његови рукољуби (еуфемизам – тренутно ме обавезује кодекс јавног обраћања) помену “институције система”, знајте да је на сцени најбруталнија пљачка, флагрантно кршење закона, изругивање са правима, прикривање злочина…
Ових дана смо судионици печатирања нове изборне крађе – предсједничких избора. Као и раније, ДИК је у главној улози “званичног” фалсификатора. Чак и да немамо ниједан озбиљан доказ крађе, имамо врло документаран израз лица Филипа Вујановића у изборној ноћи. У њему је све садржано, то је најбоља илустрација његове увјерености у “побједу”. Неки заборављени, закржљали рефлекс савјести му је, за његову невољу, прорадио баш те ноћи и до гротеске искривио лице “побједника”.
Исте вечери, Ђукановић је, након што је уличарски склонио неку сасвим небитну “фигурицу” са подијума, припријетио пендреком.
Против овог институционализованог разбојништва се можемо борити, запамтили смо рецепт, само храброшћу, упорношћу и солидарношћу! И има наде за слободу свих нас.
Не вјерујем да је пука случајност да је предсједник Лекић своју предсједничку кампању, у својим спотовима и на плакатима, визуелно украсио сјајним амбијентом Књижаре Матице српске.
И побиједио је! Стога, изађимо да прославимо побједу и одбранимо право на слободу!
__________________
Текст објављен у девном листу „Дан“, 17.4.2013.