Требало би да један интелектуалац не верује у онострано, али изненада устаје и баца се на телевизор. Искључује тон, дубоко уздише и гледа Новака на „муте”. Човек верује у евроинтеграције, политички је коректан, требало би ваљда да покаже презир према појавним облицима вештичарења и једноставно препусти дечку да одсервира на миру, без његове помоћи. Али у одсудним тренуцима, подлеже бапским моћима. Осећа инстинктивно да мукла тишина у стану помаже у петом сету.
Његов пријатељ, кад је густо, одлази до компјутера. Кад прође поред телевизора, ставља обавезно руку на очи, да случајно не баци урок на Нолета док скраћује лопту.
Промена места је, узгред, врло важна за убијање малера у пресудним мечевима. Само ако дотични на крају не заврши на олуку. Један од великих врачева који такође понавља низ бесмислених радњи је приметио како је његова упаљена цигарета заправо имала дејство керозина, убризгавајући додатну енергију у Надала, па се свечано заклео да неће запалити ни дим до краја финала. Да ће се, као покајник, пријавити за манекена министарства здравља, иако пуши три пакле дневно. Мешкољио се, сати су споро одмицали, он је пробао да утеху пронађе бекством у ве-це. Ћутао је и трпео, тај идеалан примерак за снимање спота о несрећницима у последњој фази апстиненцијалне кризе.
Вратио се и урлајући започео интерконтинентални ТВ дијалог са линијским судијом. Кад се затражи челенџ, он криви врат, и из стана у Миријеву, шаље енергетску силу зеленкастој лоптици, та сила путује брзином светлости до Мелбурна и лоптицу враћа тачно на линију. Слави Ноле, слави његова ложа, слави наш невидљиви дубл играч из предграђа, емитујући целог боговетног и лудог дана телепатску енергију: од Арене, преко Ајндховена, све до Аустралије.
Његов комшија је, као окорела штеточина по националне и спортске интересе, побегао напоље, да шета куче. Неколико њих је на ову хладноћу морало на кијамет, јер су их поизбацивале жене, оптужујући их да припадају мрачној страни моћи, те су као такви, рођени баксузи, заувек обележени као опасност за опште душевно здравље.
Кад смо већ код тога, ко год је, гледајући ватерполисте, рукометаше или Нолета, посумњао да се понаша као блесави вуду-врач, коме су у дуплу кафу подметнули и шаку екстазија, ко год је себе видео у једном од поменутих ликова који различитим облицима сумњивог понашања ризикује да га пошаљу тамо где ће да закопчава кошуљу на леђа – тај не мора да брине. Ако је то уопште могуће у данашњој Србији – тај је нормалан.
Али одакле извире осећање у нама да ћемо гледањем утакмице проузроковати нешто лоше, или ређе добро, па се посматрање једног спортског догађаја одвија уз низ, углавном комичних ритуала? Шта то тера нашег човека, од радника, сељака, до поштене интелигенције, да изненада осети како је гуру, који управља судбином светског спорта?
Психотерапеут Зоран Миливојевић веровао је да је такво понашање код себе искоренио пре десетак година, да је озбиљан човек. Али признаје: „Кад је напето и ја радим све те магијске радње”.
А за све је криво дете у нама. Скривени, мали клинац, који нас, кад порастемо, подсећа какви у ствари треба да будемо. Тако, барем, тврди струка.
– Зато се у разним ситуацијама понашамо као деца. То је добро, јер се тада забављамо, играмо, опуштамо…Кад се неко уживи у спортски догађај, онда у њему учествује његово дечје „ја” – прича Миливојевић.
Деца су склона нечему што зовемо магијско мишљење. Ако неко примети да је, сваки пут кад је сео да гледа меч, Ноле изгубио поен, онда ће, у драматичним ситуацијама, побећи што даље од телевизора, јер мисли да му на тај начин магијски помаже. То је, дакле, дијагноза психотерапеута. Чак и да стварно мислите да сте емитер „икс” зрака који са Карабурме убрзава Нолетов ритерн, нисте пукли.
У део таквог инфантилног националног спортског фолклора спада и спиритуална теза која доказује да, макар фројдовски, ту има и понешто од наше традиционалне мегаломаније. Јесте Ноле геније, јесте да игра ко змај, и стварно је талентован. Али шта би он, такав какав је, без нас, таквих какви смо.
Александар Апостоловски
_________________________________
Мантре за победу
Публициста Војислав Антонић који је раскринкао неколико националних митова, а један је и онај о Тарабићима, пита се, зашто мислимо да баш ми утичемо на Нолетови игру и зашто је све то важније од Нолетовог талента?
– Гледали смо пренос из Аустралије и та слика касни најмање 10 секунди, због принципа рада дигиталних репетитора. Кад изговарамо мантру за победу, он одавно лежи на терену и слави. Међутим, препознајем и код себе знаке великог врача. Кад сам гледао Нолета, отишао сам да спремам храну, говорећи себи: „Нећу више да га ометам” – прича Антонић.