И би што бити не може: Литијским духом љубави до преображаја Црне Горе!

Национална ревија СРБИЈА, текст урадио главни уредник Мишо Вујовић

„Моји родитељи, наставница руског језика и млади професор математике, у тих десетак квадрата сплели су сазвјежђе љубави и наде будућег живота.Било је скромно, али је све одисало срећом. Цијела зграда у којој смо живјели је била дом, што је иначе позната и истицана особеност тог времена. Истрчавао сам на улицу са првим зрацима сунца. Никад нисам био спавалица. А из јутарње магле натопљене мирисом пивског квасца који се ширио из „Требјесе“, са краја моје улице који је уједно био и „крај свијета“, стизали су жељезарци из треће смјене и трошна коњска кола препуна веселих Цигана. Дјеца, старци и жене у јарким бојама и гласовима живота. Имали смо збиља посебан однос. Прикупљао сам за њих неке ситнице од жељеза, а они су ме награђивали вожњом на тим веселим колима“, почиње своју исповест за часопис „Србија – Национална ревија“ в. д. ректора Универзитета Црне Горе, професор др Владимир Божовић, тих и скроман, наочит и образован човек господствене нарације, непретенциозан и помирљив, угледан у народу и академској заједници, као и већина даровитих Никшићана, свестран, са озбиљним социјалним и образовним постаментом.

„Под утицајем црног ,грундиг‘ радија, развијао се и мој музички избор, али и сопствени репертоар којим сам се од раног јутра, шетајући око зграде, представљао ,домаћој публици‘. Тад сам осјетио прве ,коруптивне‘ сласти у животу, јер су школарци, нимало одушевљени тим естрадним иступима, слаткишима ,куповали‘ тишину суботњег и недјељњег јутра.

„Гимназију сам почео у Подгорици, али смо се 1990. вратили у Никшић. Гимназија у Никшићу је била озбиљна и тврда школа. Ипак, подстакла је и одњеговала много тога доброг у мени, а постала је и пребогати рудник успомена. Из тог периода се сјећам неких награда из математике, физике, хемије, али и оних на атлетским и кошаркашким такмичењима“.

Галоп са Гришком Мелеховим

Овај тихи и надасве скромни интелектуалац, за разлику од свог виолентног и помало надобудног окружења, нерадо говори о својим успесима.

„Оно што се данас препознаје као успјех је најчешће нездрав стероид гордости и саможивости. Зато се, у принципу, клоним било каквог заноса, успјесима‘. Сем једног којем, уз осмјех док ово изговарам, не могу да одолим. Проглашен сам за најбољег ђака никшићке гимназије и тешко да ће тај доживљај било шта надвисити. Никшић је град који има префињено ,интелектуално подземље‘, изузетне људе са несвакидашњим знањима, чистим мислима и високом духовношћу. И углавном су сви ти бриљантни људи израсли у оно што јесу у гимназијском дворишту. Због таквих људи сам посебно поносан на поменуту награду.

У листању албума сећања незаобилазни су први музички хитови, сетне баладе, прве књиге, филмови, стрипови…
„Књига којом сам закорачио у посттомсојеровске просторе књижевности је била Андрићева ”Кула и друге приповетке”. Посебно се сјећам једне чудесне реченице из приповјетке ”Деца”‘:

,Мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају.‘

У њој сам, закорачивши нехотично у свијет психологије, нашао објашњење, па и утјеху за равнодушност одраслих у односу на све моје нијеме дјечије туге. На крилима ове реченице, којом сам некако ,откључао‘ и остатак књиге, вртоглавио сам се у дубине моћи андрићевског, али и језика уопште.

”Прољећа Ивана Галеба” је књига која је чудесно утицала на моје свјетоназоре, на емотивни развој. Она ми је некако ,открила‘ прочишћујућу, племениту патњу. И скоро па сакрализовала меланхолију. Истовремено, распршила је илузије непобједиве и вјечне младости. Тек касније су долазили редом класици, од којих је ”Тихи Дон”, кроз лик главног јунака, оставио посебан печат. Гришка Мелехов, неустрашиви ратник, мој Гришка, у силовитом покрету, у сталном галопу ка идеалима љубави и човјештва. Он је антички херој неба, неко ко непрестано ратује са ,земаљским‘ у себи и око себе. Ваљда сам препознао у његовој личности, а посебно у сталном трагању за ,надстварношћу‘, нешто његошевско. Његошев вриједносни и идеалистички животни оквир је оно чему је Гришка Мелехов, све док рат није раздробио његову душу до непрепознатљивости, тежио у свом (литерарном) животу. Вјерујем да ме та ,његошевска копча‘ коју сам негдје ,пронашао‘, посебно везала за тај књижевни лик.“

Та разбарушена и гласна младост

Сећа се као и већина нас са никшићке улице филмова са Брусом Лијем у главној улози. У Никшићу су Лијеви филмови потукли све рекорде гледаности, а нису биле ретке ни групне туче по сценама ових култних остварења.

„Првог филма се не сјећам, али се итекако сјећам атмосфере у никшићком биоскопу. Ако бих морао да се кладим са својим брижљивим биографом, то би био неки филм из ,Брус-Ли едиције‘. Публика је све вријеме ,разговарала‘ са ликовима на платну. Свађала се и добацивала. А онда ти таласи смијеха, који се завршавају негдје дубоко у галерији.
Филм који ми је у младости оставио снажан утисак је ”Друштво мртвих пјесника”. Замишљао сам тако свој гимназијски кружок. У неком смислу сам га и имао.“
Рана младост се не заборавља, као ни строга правила живота никшићке улице као полигона за очвршћавање, првих љубавних стихова, миловања погледима…

„Неки дјечаци, гимназијалци, који су одрастали у граду који је прописивао прилично сурове ,стандарде мушкости‘ су неријетко писали елегичну, љубавну поезију. Тако су, у потпуној тишини, у свескама које данас не постоје, писали дјевојкама које су изазивачки, грациозно плесале по ивици између два свијета – наших идеја о њима и храпаве стварности. Баш због те тјескобе којој се није дала разбарушена и гласна младост, наше наде и маштања постајале су заводљивије и живописније.“
Након завршене гимназије дипломира на Природно-математичком факултету, на коме је данас омиљени професор.

„Моја животна љубав, ,открила‘ се додиром длана, у једном сну. Буквално.Стварност се потом само немоћно ,покорила‘, а Бог нам је потом даровао три топле звијезде живота – Настасју, Алексу и Олега. Тај длан којем ,годинама учим црте, у које дани утискују своје мале ватре‘, длан међу јавом и међ’ сном, и данас је кормило у мом животу.

За већину родитеља, најупечатљивији догађај је рођење (првог) дјетета. У нашем случају је све то имало и додатне ,зачине‘. Наиме, тад сам се налазио на докторским студијама у Америци и скоро ништа од оног топлог традиционалистичког укуса тог догађаја нисмо доживјели. Баке, тетке, пријатељи су били на скајпу… па су се и порадовали са неколико сати закашњења… По строгом протоколу болнице, медицинске сестре су нас испратиле до излаза и провјериле да ли је беба правилно закопчана у посебном сједишту аута. Кад смо изашли из круга болнице, застао сам, Марина и ја смо се погледали и безгласно, уз дрхтави, тремарошки незналачки осмјех упитали – шта сад? Шта сад са овим груменом живота?!Умјесто баке, тетке или искусне и спретне комшинице, ми смо имали књигу ”What to expect when you’re excpecting” и бесомучно интернет трагање за ,правим‘ одговорима. Срећом, све је то некако текло са анђелима, па су убрзо дјеца и њихови родитељи свих раса и нација, а који су се окупљали у оближњем парку научили шта значи – ,Полако, Алекса, полако!”

Естетеска вредност ожиљака

Уз добра дела и успешну каријеру неизоставна су разочарања, ситне људске ћуди, галопирајуће сујете… Упућени тврде, а злобни га оптужују да је један од највећих криваца за победу над Ђукановићевим режимом. И то се наравно не прашта код једног дела доскорашњих сабораца. Но Владимир Божовић се не обазире на саплитање и малициозност сенки на магловитој политичкој позорници страсти.
„Из дубине сјећања долутала је реченица мог професора, а потом и колеге са ПМФ-а: ,Запамти, ниједно добро дјело не може остати некажњено!‘ То је заправо парафраза оног: ,Не очекуј никаквог зла од оних којима нисте добра учинили.‘ Дјеловала је и тад та реченица врло заводљиво, али ми је смисао био неухватљив. Данас је, можда на срећу или ипак на жалост мог будућег схватања људи и односа у животу, потпуно разумијем. И то разумијевање је ,травка‘ којом лијечим нека разочарања зреле животни доби. Наравно, није ово постулат којим се подстиче бездушност и саможивост, већ само припрема за, изгледа, ту неријетку животну околност – да вам најбездушније сплетке спремају они којима сте највише добра чинили. Кад се то ,аксиоматски‘ прихвати, онда разочарања заправо више и нема. Зато се данас осјећам много зрелије, а настали ожиљци сад имају естетску вриједност.“
Боле га, као и сваког истинског патриоту, незацељиве ране „рода свога“, разбацаног у више торова, располућеног унутар себе, поцепаног својим и туђим тескобама. Слика данашње Црне Горе трауматично изобличене од унутрашње надувености нарасле до ивице експлозије, не оставља превише простора за равнодушност, нарочито у времену владавине „нацификованих медија“ транзиције власти и покушаја успостављања срушених институција.

„Црна Гора и данас болује од трагичне располућености. Политичке и идентитетске. Погрешна је претпоставка да ће једна страна, под било којим околностима, искоријенити другу. У метафоричном смислу, те двије стране, јесу јужни и сјеверни пол Црне Горе, промјенљиве снаге магнетизма, зависно од историјских околности. И то је константа историјског усуда, једно од кључних обиљежја физике и духа Црне Горе. Дубока је и жила апсурда који је израстао између (не)помирљивих идентитетских страна истог имена и презимена, а неријетко и истих родитеља. Рђава и дуготрајна управа је све то деценијама хранила и подстицала.“

Преображај Црне Горе духом литија

„Црна Гора у својој менталитетској бити има озбиљан орвелистички потенцијал, практично исказан у нестварној голооточкој статистици. Кад се на то накалеме наслијеђени алати тоталитарног комунистичког система владања, мафијашке подлости и савремене маркетиншке технике обликовања свијести, онда добијемо резултат вишедеценијског и вишеслојног ропства. А у том ропству, у ком је била бар половина грађана живјећи у такозваном ,антидржавном гету‘, спровођен је специфичан експеримент идентитетског инжењеринга. Стварана је, како су често наводили, ,нова Црна Гора‘ на коју су покушали да нас навикну. Успостављен је антисрпски ,друштвени договор‘, врло чврст и оперативан. С друге стране, грађен је бирократски ,идентитет‘, дизајниран по крајње баналном кроју – негацијом оног изворног, историјског. Пошто је такав по природни ствари бледуњав и беживотан, онда су га локални ,генетичари‘ пумпали фалсификатима. Тако је бестидна лаж постала најзначајнији ДНК елемент, кичмени стуб тог новог идентитета. Један од карикатуралних израза те политике је и ,законско‘ утврђивање историјских ,чињеница‘. Наиме, у закону који третира права потомака династије Петровић, уврштен је став по ком је Србија 1918. окупирала Црну Гору. Таквих примјера ендемичног лудила у Монтенегру имамо прегршт.“

И поред вишедеценијског континуираног гажења српског идентитета, дух предака васкрсао је кроз отпор младих генерација, рођених у времену бруталног прекрајања историје и сејања канцерогене омразе однарођеног режима, који је своја одбрамбена упоришта сместио у саму утробу мафијашког система.

„Говорећи без еуфемистичких ограда, Црна Гора је дуго била мафијашки феуд, са свим карактеристичним елементима таквог ,друштвеног уређења‘. На њеном потемкинистичком паравану имали смо насмијешени фотошопиран живот, а у мрачним ходницима стварног живота су репресија, страх, потпуни слом система вриједности, корупција, невиђени криминал…

Међутим, након деценија систематског гушења српског идентитета и сужавања животног простора (медији, образовање, политика запошљавања…), десило се нешто што се земаљским мјерама не да измјерити.

Таман када су жреци новог црногорског идентитетског поретка помислили да се прича о ,пресвлачењу‘ Црне Горе успјешно запатила у генерацији рођеној и одраслој у вријеме њихове власти, појављују се неки ,детаљи‘ који протресају зомбирану сцену. Наша дјеца су пут до духовне, интелектуалне слободе нашла ван образовног програма, побиједивши тортуру нацификованих медија. Никао је величанствени ,литијски дух‘, наизглед ниоткуд, али са пуноћом и снагом за коју постоји само једна ријеч српског језика – чудо! Та ријека се појавила ниоткуд, али се зна куда тече. Вишедеценијски пројекат који је сирово и агресивно калупио стварност кроз обрасце идентитетског инжењеринга је доживио потпуни слом.

Главни идеолози, а и оперативци тог ,новог идентитета‘ су избезумљени, поражени. Без свјежине и талента, у трансу понављају отрцане кумровачке мантре, у којима су мјесто некадашњег апсолутног идеолошког непријатеља заузеле ,литије‘. А литије, тај дух новозавјетне љубави, објединивши вјерујуће и обесправљене, свенародни су отпор љубављу. Они са више епског сентимента кажу: Горски вијенац XXI вијека – уживо. Литије су биле чудо новог крштења Црне Горе!“

Горски вијенац уживо

Као и већина скромних људи, свој учинак у борби за успостављање демократије минимализује, али део нових победничких структура, незадовољан „одметањем“ премијера Кривокапића, упире прстом у професора Божовића да је сива еминенција нове власти.
„Ко год има било какав, па макар и ,тангентни‘ додир са јавношћу, неминовно се суочава са оптужбама. А оне подразумијевају и неку „кривицу“. Ону коју прихватам без задршке је да сам заиста све учинио да се на претходним изборима успостави коалиција ,За будућност Црне Горе‘. Обједињавање ,литијског‘ политичког потенцијала је по свим рационалним анализама био неопходан услов да би уопште, теоријски, дошли у зону остварења тридесетогодишњих тежњи и да би се Црква одбранила од бјеснила бившег режима. Препрека томе су били много разнородних интереса, наслеђе и негативна инерција… и много тога још.

Стога, био је неопходан софистициран политички приступ свим субјектима, али и специфична архитектура коалиције, довољно стабилна за све њене врло ,реактивне‘ компоненте. Међутим, сви ти шаховско-политички напори који су се недјељама одвијали ван очију јавности би били ништавни да није било темељног састојка ове побједе – чуда и промисли Божије. То је омогућило да у политичкој збиљи ,буде што бити не може‘. И поред свега тога, била је потребна прилична вјештина да се појединачна штета и непринципијелности потру општим интересом. С друге стране, платно тог ,општег интереса‘ је на неким мјестима и танко и порозно. И о томе се морало итекако водити рачуна. Ја, наравно, радосно прихватам кривицу за тај чин, дијелећи је са владиком Јоаникијем и оцем Гојком Перовићем.

Не, нисам креатор концепта експертске владе. Они који су били укључени у постизборни поступак знају да сам заговарао другачији приступ. Самим тим, јасно је да апсолутно нисам имао никакав утицај на формирање кабинета, односно персоналне изборе господина Кривокапића.
Стање на политичкој сцени је токсично. Политички земљотрес је направио пукотине из којих гејзирски куљају различити отрови. Сад се суочавамо са поплавом свих оних особина које су нас заправо држале у ропству тридесет година: саможивост, бескичмењаштво, подлост, бестијалност, бескрупулозност… Срећа за социо-психологе, филозофе, али и за психијатре је то што се протагонисти ових ,вриједности‘ егзбиционистички шепуре, па истраживачког материјала не фали.

***
Биографија

Владимир Божовић (Никшић, 1974) основне студије из области математике и рачунарства завршио је на ПМФ-у у Подгорици, постдипломске из области алгебре на Математичком факултету у Београду, где је и одбранио магистарску тезу. Докторске студије из области математике и криптографије завршио је на Универзитету Флорида Атлантик (FAU), САД, одбраном дисертације „Алгебарски и комбинаторички аспекти факторизације група”. До јуна 2009. био је и предавач на истом универзитету. Радио је и као истраживач у Центру за криптологију и информациону сигурност (Center for Cryptology and Information Security – CCIS), Бока Ратон, САД. У јуну 2020. изабран је у звање редовног професора на Универзитету Црне Горе. Учествовао је у низу међународних истраживачких пројеката и објавио више научних радова из области алгебре, криптографије, теорије графова, биоинформатике… Председник је организационог одбора конференције Montenegrin Symposium on Graphs, Informatics and Algebra, као и Сусрета математичара Србије и Црне Горе. Оснивач и први предсједник невладине организације „Академска алтернатива“.

Светло бацати далеко

Владимир Божовић је први председник ИО Матице српске у Црној Гори, „организације која је на убједљив и модеран начин приближила најљепше плодове српске културе и науке прије свега младим људима, разбивши стереотипе који су годинама таложени путем примитивних медијских инсталација бившег режима“.

„Поносам сам што смо створили такву организацију која ,светло баца далеко‘. Потврда за то су сјајни људи и још боља дјела везана за Матицу српску у Црној Гори. У преко десет година постојања и рада заиста се имамо чиме похвалити. Наша књижара у центру Подгорице је постала једно од култних мјеста по којима се овај град препознаје. У њој станују свјетлост и младост, буквално и симболички.“

Митрополит Амфилохије

„У Његовом времену је ова камена црногорска пустиња постала Храм, а народ је постао Црква. Ријечима је обасјао лица и одагнао студен из срца у којима су се били запарложили тама, страх и безнађе. Његовим корацима је крчен пут за многе наше побједе. Па, и ове посљедње, литијске.

Митрополит је најприје васкрсао, а потом учинио модерним и јаким вриједности које су изгледале бесповратно изгубљене. Лица оних младих људи, десетина хиљада, који мирно прате Митрополита је библијска слика васкрса лијепе и племените Црне Горе.“

Борбени медиј против окупације

„Инфорс је створен као крик очаја у условима медијске, али и политичке окупације. Он је креиран као борбени медиј за опстанак идентитета који је био уклијештен у тоталитаристичким чељустима. Мој пријатељ Гојко Раичевић је романтични титан те борбе. Био сам са Гојком од самог почетка, али ми је неизмјерно жао што нисам повремено биљежио догађаје из епопеје коју је обиљежио. Био би то сценарио узбудљивог ,свежанровског‘ филма. Не постоји облик, ни интензитет тортуре који Гојко није окусио, али је на све то одговорио примјерима чојства и јунаштва.

Инфорс је с обзиром на тежину кључних афера које је покретао био принуђен да малтене ради у илегали. Новинари и сарадници су били размјештени на различитим географским локацијама. Била је то заиста величанствена, жилава и храбра борба, у којој је требало интелигенције да се ,умакне‘ свим режимским замкама. Користећи флуидност и снагу интернета, срушен je монолит локалних мејнстрим медија. Заслуге ИН4С-а за извојевану слободу су огромне.“