Јулске вечери, 1959. године, локални шериф Централ Поинта са групом полицајаца упада у трошни породични дом са налогом за хапшење Милдред и Ричарда Лавинг, под оптужбом да су прекршили закон Вирџиније који не дозвољава брак између различитих раса. У конкретном случају бијелца Ричарда и ”обојене” Милдред. Тек вјенчани у Дистрикту Колумбија, гдје је то било дозвољено, вратили су се у Вирџинију.
Саосјећајни судија је од могућих пет, досудио ”само” једну годину затвора, али је убрзо преиначио казну на ”утјешних” 25 година изгнанства из Вирџиније. Госпођа Лавинг, обратила се 1965. Америчком комитету грађанских слобода да размотри њен предмет. И тако почиње правна битка уједно симболичног и ироничног наслова “Loving v. Virginia” за поништење закона о забрани међурасних бракова. Након што је поменути Комитет уложио жалбу затраживши укидање пресуде, судија Базил је одбио на следећи начин:
„Свемогући Бог је створио бијелу, црну, жуту, црвену расу и раздвојио их по континентима. Уколико не желимо да промијенимо Божију замисао, не постоји разлог за такве бракове. Чињеница да је расе овако раздвојио, јасно показује његово опредељење да се расе не мијешају.” Било би веома занимљиво чути коментар локалних грант-стриптизета на рачун овог јединственог ”правног” тумачења међурасних односа и људских права, а који је упечатљив дио правне историје земље – шампиона демократије и владавине права.
Након двије године, 1967. Врховни суд САД доноси одлуку о поништењу закона који забрањујe брак између различитих раса у преосталих 15 држава. Била је то чаробна вијест за све ”лавинг” парове широм Америке. Последњи у низу закона који забрањује дискриминацију по расној основи, усвојен је годину дана касније, 1968, недјељу дана након убиства Мартина Лутера Кинга. Била је то сјајна вијест за све Афроамериканце који су чезнули да под једнаким условима купе или рентирају некретнину на тлу САД. У другој половини двадесетог вијека. Неки би рекли – јуче.
Током тог хладноратовског периода, Америка је планети приказивала само свој холивудски ”селфи”, шљокице Вегаса, конзумеристичке маркетиншке удице, скривала се иза димне завјесе музике, филма, спорта… и тако замагљивала дубљи поглед у њену стварну природу. Свијету је сервиран идеолошки пажљиво конструисан Труманов шоу (амерички филм, 1998) врхунске продукције. Америка је управо том надмоћном ”меком силом” освојила младалачку хемију свијета. Тако је било и у бившој Југославији. У процесу дугог распадања СФРЈ, у ком је Америка играла водећу улогу, поред пипака ”меке силе”, САД је развила и јак ”теренски” потенцијал. Хиљаде појединаца су постали дио америчке обавјештајно-лобистичке мреже. Корумпирани политичари, шприцер-интелектуалаци, новинари, банкари, чиновници… све је то упрегнуто са истим задатком – ширења антисовјетског, односно антируског сентимента. Данас, ти исти, а и неки нови клинци, умјесто Брежњева и СССР, са другачијом пропагандном матрицом и за нешто већи новац демонизирају Путина и Русију. Тај клан колонијалних кловнова (ККК) је иначе препознат по изузетно високом сензибилитету за нарушавање права искључиво пројектно задате популације. Док грцају у крупним грантовским сузама, промичу испод њиховог будног хуманистичког радара милиони жртава америчких војних операција и милиони оних који су на ”чекању” да умру од последица дејства осиромашеног уранијума, хемијских и других забрањених средстава. Ето, никако да им дође неки пројекат који се бави државама и народима који су сравњени, спржени, збрисани америчком колонијалном чизмом. Чудно, зар не?
KKK очајнички покушава да одржава некритичку, идиличну представу Америке, релативизујући све непријатне чињенице њеног друштвеног бића. На примјер – помињану сегрегацију. Ко год је провео дио живота у САД зна да је расна сегрегација избрисана са етикете, али је веома присутна у животном садржају. Постоји онај формално невидљив, ”унутрашњи зид” сегрегације, дјелотворан и статистички врло убједљив. Јасно се види кроз резиденцијалну сегрегацију, просјек годишњих прилива, страховиту диспропорцију између броја црних и бијелих затвореника, па до, рецимо, актуелног случаја ”Фергусон”… А кад год се говори о људским правима у Америци, посебне теме су питање законског положаја радника и десетине милиона здравствено неосигураних грађана САД. Само та, по свему драматична чињеница, искључује САД из реда цивилизованих друштава.
Америчка војно-индустријска хидра, користећи тероризам као универзалну протезу, покушава да утегне свијет по орвеловским мјерама. Под плаштом борбе против тероризма, правдају се садашњи, а планирају будући ратови. Истим инструментом се ”објашњавају” и наднаравне ствари – да је са два терористичка авиона могуће срушити три облакодера. У тај контекст се савршено уклапа (НДАА) закон којим предсједник САД има моћ да притвори држављане САД или странце на неодређено вријеме, без судског поступка. Довољно је да постоји ”основана сумња” да је неко асоциран са тероризмом. Велики инквизитор himself! Гвантанамо ft. Голи оток. Потписник тог акта без преседана, који потпуно суспендује основно цивилизацијско право човјека на праведно суђење је, хм, нобеловац Обама. Након што је потписао закон, свијету је свечано обећао да неће злоупотребити своју моћ. А кад нобеловац нешто обећа, онда планета одахне. Све то пролази без великих потреса, јер Америка нема институционализован опозициони живот. Два водећа политичка субјекта се не разликују ни по једном битном питању од значаја за судбину остатка свијета. Иначе, амерички политички живот неодољиво подсјећа на борбу кечера, ону одвратно комерцијализовану мјешавину глуме и спорта.
Према свједочењу бившег агента ЦИА и НСА, Едварда Сноудена, САД тренутно спроводи најмасовније кршење људских права у историји. Викиликс је, знамо, досадашње ”теорије завјере” учинио смијешно наивним. Не постоји ниједан значајан дио међународног права које САД нису погазиле. Не постоји нико ко не схвата због чега се НАТО шири ка истоку, чему антиракетни штит у Европи, односно како ће се све то, на нашу општечовјечанску несрећу, на крају завршити.
_________________
Текст објављен у девном листу „Дан“, 4.11.2014.