„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.“
Овај често помињани цитат Ива Андрића је вјероватно најистанчанији израз друштвеног стања Црне Горе. Након више од четврт вијека „рђаве управе“, осјећа се задах труљења обољелог друштва. Земља распродата, а њом тумарају уморни, депресивни људи. Чини се да је мало остало од оне Црне Горе која се дуго посматрала романтичном историјском оптиком.
Црна Гора болује од трагичне располућености. Живот се провлачи између тврдих, непомирљивих идентитетских страна истог имена и презимена, а неријетко и истих родитеља. На вријеме заједништва нас подсјећају обрасли путељци и сипљиви мостови којима скоро нико не пролази. Идентитетски инжењеринг заснован на смјелим лажима, запјењени медији убризгавају у друштвену стварност. Потамниле су традиционалне норме и вриједности. Па, ипак… Није се баш све разградило. Дух отпора није згаснуо. Избјегавајући пословичну динарску склоност ка преувеличавању, извјесно је да је у темељима Црне Горе жилав и борбен човјек. Стога, и данас свједочимо да озбиљан дио народа пружа снажан отпор и пркоси свим статистикама. Примјера је сијасет, али осврнућу се на један, свјеж и упечатљив.
Таман када су жреци новог црногорског идентитетског поретка помислили да се прича о „пресвлачењу“ Црне Горе успјешно запатила у генерацији рођеној и одраслој у вријеме њихове власти, појављују се неки „детаљи“ који протресају зомбирану сцену. Таква је, на примјер, слика јуниорске кошаркашке репрезентације Црне Горе која своје побједе прославља блиставим осмјехом, високо подижући три прста. Тој слици се „голим оком“ не види извор. Необјашњива је, али је утолико љепша и упечатљивија. Не, није акценат на малом тријумфу сузбијаног идентитета. Овдје је суштина у племенитом отпору који је исклијао из карактерне, историјске дубине. Еколошке.
Ријетко се гдје тако упорно и осмишљено радило на обезвређивању херојске традиције као у Црној Гори – пркоса, побуне, мушкости у свом изворном, витешком формату. Затрпавали су се културолошки обрасци отпора, све у заградама такозване „политичке коректности“, а усађивао ропски менталитет. Зато је некима, између осталог, и Његош проблем. У његовом поетическом универзуму, „лудаци“ побуне и отпора бујно клијају. То су они који смију да поставе право питање, да смјело и неријетко сами провјетре тешку „оморину“ равнодушности. Има их, на срећу, још увијек.
Како је могуће да се таква, по свему рђава власт одржава толико дуго? Најприје, овај тип владања се храни општим пропадањем и безнађем. Што је тога више, власт је чвршћа и сигурнија. Зато, коме није довољан само Андрићев цитат у схватању овог феномена, мора погледати у очи чињеницама. Црна Гора је земља чији су сви становници „утефтерени“ у скромнију ексел датотеку, а у којој тајна политичка полиција са именом увезује досије личних потреба, страхова, неостварених амбиција, ситних и крупних преступа… На основу тога, лако се поставља и контролише политичка сцена. На дјелу је садејство старе, голооточке суровости, „профињене“ сицилијанском подлошћу. За те „новотарије“ у раду службе, углавном су задужени „стратешки“ инвеститори из бјелосвјетског криминалног миљеа. Дакле, овдје је систематски гушена слобода било ког избора, а посебно политичког. Избори у суштинском смислу не постоје, па не можемо говорити ни о њиховим резултатима. Заправо, ради се о једном орвеловском поступку заснованом на насиљу, уцјенама, преварама, крађи… И свака изборна фарса последњих деценија, аминована је, чак и директно потпомогнута од стране утицајних „међународних“ адреса.
Међутим, стање се мијења. Почело је да се жестоко ковитла, не само на политичкој површини, већ и у метафизичкој утроби човјечанства. Импулси тих промјена се и овдје осјећају. Ближе се, али су утолико пријетње за мир у Црној Гори веће. Јасно је, та подрхтавања тла највише брину оног ко одавно живи по формули „секунд без власти, секунд без живота“. И извјесно је спреман да у тај лични, психотични суноврат сручи много невине крви како би наставио да „плива“. Виде то грађани Црне Горе. Ипак, већи дио њих, прешао је рубикон страха. Они данас храбро и радосно стреме ка оном што бити мора.
Извор: Новости