Битка на Вучијем долу, илустрација часопиа "Орао" 1877. године.У земљи у којој политичка пропаганда врви од метафора слободе, слобода се свела на блиједе трагове. На срећу, постоје они људи, постоји тиха већина која је спремна да за слободу заложи нешто више од пуке пароле. Управо је та спремност најутицајнији састојак крупних друштвених процеса. Да ли је попис становништва међу њима? У већем дијелу свијета можда и није, али у земљи у којој живимо јесте. Поред природне тежње појединца за слободом и чувањем сопственог достојанства, на резултат пописа 2011. утицаће и још неколико чинилаца. Међу њима издвајам један као посебно важан. Идентитетски садржај појма Црногорац је промијењен. И то није само уобичајено прилагођавање духу времена, већ потпуно брисање његових историјских обиљежја. Садржај именице Црногорац данас дефинишу најгласнији представници црногорског народа као што су Ранко Кривокапић, Новак Аџић, Вукић Пулевић, Мишко Вуковић, Мило Ђукановић, Михаило-Шок Радојичић… Њихов идентитетски оквир је агресивна негација било какве везе са српским народом или било којим обликом српског идентитета.

Потпору свом изразу налазе у ширем спектру, од крајње егзотичних етногенетских теорија до енергичног призива личних осјећања, обично у некој смјеши „популарних“ људских права. Међутим, то није наша тема.

Велики број Црногораца задржава по инерцији своје национално име иако тврде да говоре српским језиком и да припадају Српској православној цркви. Дакле, сем националног имена, између њих и Срба не постоји идентитетска разлика.

Иако суштински припадају српском идентитетском простору, они формално припадају групацији коју предводи господин Кривокапић.

Манимо форму, важна је суштина, рећи ће многи. Слажемо се, али неријетко форма зна да заклони и потре суштину. Управо је тако у овом случају.

Наиме, гурање српског језика, културе и историје на маргине друштвеног живота и стално обесправљивање Срба углавном се политички одупире чињеницом да Црногорци чине релативну већину. У тој „већини“, у тој статистици, налазе се и они чије се национално опредјељење користи против њих самих!

То су Црногорци српског језика и Црногорци који припадају СПЦ. Да би заштитили вриједности до којих им је стало, на овом попису они имају само једну реалну и логичну опцију. Да се изјасне као Срби! Да не би били коришћени и искоришћени као средство против себе и свог суштинског идентитета!

Бити Србин је виши облик доследности него инсистирање на имену које нема никакве везе са оним што заправо јесу.

Зато је то и питање личног достојанства. То је чин отпора према фалсификаторском терору актуелне власти. То је неодољива Слобода, удаљена за само једну Ријеч. А то се не одбија!

____________________________

Текст објављен у дневној новини „Дан“, 25.03.2011.

На Ријеч далеко од Слободе