Политички аналитичар, асистент на Универзитету на Флориди Владимир Божовић оцјењујући тренутни положај српског народа у Црној Гори, каже да је очигледно на сцени апартхејд. У интевјуу за “Дан” он истиче да је добро што су се Срби у Црној Гори политички организовали под својим именом, наглашавајући велики значај стицања права на држављанство Србије.

Како оцјењујете положај српског народа у Црној Гори?

– Степен и облици дискриминације са којом се сусрећу Срби у Црној Гори су удаљени од нацистичког историјског узора само за величину непостојања логора. Сви остали карактеристични елементи су присутни кроз необориве и застрашујуће доказе одсуства Срба из државних структура, о фалсификовању и затирању културних вриједности српског народа, употребе државног и парадржавног репресивног апарата, покушаја асимилације, пријетњи, убистава, монтираних судских процеса… Много тога је документовано и у припремној верзији Бијеле књиге о стању људских права Срба у Црној Гори.

Шта треба да буду приоритети националне политике?

– Срби су направили значајан корак ка ефикаснијем остварењу националних интереса. Јасно су се препознали под сопственим именом као политичка групација са циљем одбране своје културе, историје, језика, цркве од насилног затирања. Први значајан резултат је остварење права на држављанство Србије. Све више узраста свијест о погубном инсистирању на амбиваленцији, од које има директну политичку и материјалну корист само неколико процената турбо Црногораца који, да иронија буде већа, уопште немају таквих идентитетских дилема. За њих су факти тешке националне дискриминације, школски дефинисане као апартхејд, одлично скривени под том маском двојног идентитета.

Да ли су по вама Срби специфично третирани?

– Апсолутно, и то на специфично лош начин. Консензус владајуће црногорске коалиције почива на темељној, тек благо нијансираној мржњи према свим облицима српског националног идентитета и интересима српског народа у Црној Гори. И то је модус вивенди њиховог политичког савеза. У стању первертиране и патологизиране политичке свијести, они су изједначили јачање државе са урушавањем српског, традиционалног идентитета Црне Горе. Отуд протјеривање српског језика и оркестрирани напади на Српску православну цркву. Око тих “стратешких питања” нема разлика у врху црногорског режима. Питање је гдје су материјалне, моралне и временске границе одрживости ове квазиполитичке елите. Можда је сад прави тренутак постављања таквог питања, јер се одговорима треба припремити за процес и посљедице могућег скорог расплета.

Значи ли тај расплет промјену власти?

– Мислим на знаке могуће прекомпозиције веза међу политичким субјектима, које на крају доводе и до промјене власти. У албанском корпусу су јасно испољене разлике у одабиру пута за остварење националних пројеката. Ферхат Диноша је поборник стратегије краткорочног одлагања “албанског питања” у замјену за обећање дугорочне институционалне репресије над Србима у Црној Гори. Он се руководи претпоставком да је језгро чистог и дјелотворног патриотизма управо у српској националној заједници. Стога, мисли да ће се њеним слабљењем отворити могућности реализације својих циљева, међу којима је и отцјепљење територија са већинским албанским становништвом. Мехмет Бардхи и Албанска алтернатива схватају да политичким обличјем данашње Црне Горе нијесу задовољни ни Албанци ни Срби и томе дају разуман политички третман. То је, за почетак, нов квалитет који може имати далекосежне посљедице.

Земља без будућности

У случају промјене власти, како видите будућност Црне Горе?

– Црна Гора као заједница ни као држава нема будућност, поготово не на темељима на којима је покушава поставити СДП-ДПС режим. Она је неповратно изгубила кредибилитет код значајне већине православног становништва, док га код националних мањина није никад ни имала, изузев у транзиционом периоду кад су се прикључили разнородној коалицији са антисрпством као заједничким именитељем. Застрашујући патриотски дефицит убрзава унутрашње раслојавање и дезинтеграционе процесе. Уочљиве разлике у акценту, обичајима, историји, култури па и доминантном политичком опредјељењу међу регијама у Црној Гори су катализатор постојећих и будућих дивергенција. То ће добити јаснији израз када замукне примитивни коалициони хук који прижељкује Србе на врбе.

_________________

Интервју објављен у дневном листу “Дан”, 8.10.2007.

Фале само логори