Љигави, адаптивни, вијугају кроз живот… Уклопили су се. Знају своје мјесто, не таласају. Ћуте кад треба, а и причају кад треба. Иду на сигурно, ставове и “потпорне” аргументе уче напамет. Препознали сте опис. То су они биједни снисходљивци, погурене уходе, хуманоидне фатаморгане, задригли жбирићи, пискутавци, стомачине и стомачићи, трула материја, задах…
Од тренутка кад сам се почео интересовати за прикривене мотиве поступака људи око себе, сагледавам те форме несојлука локалног карактерног миљеа.
У сваком животном ковитлацу, а посебно оном политичком, они имају увијек исти курс чврсто се држе за квргаво, криво корито које је само за њих Господар ”начинио”. Неважно је шта је у кориту, која се “застава” вијори на њему, о чему ”сужњи” пјевају, каква се све фела закачила на ту ”барку спаса”…
Управо та гмизава гужва око Господаревог корита користи сваки друштвени контакт за стварање јефтиног, провинцијско-позерског привида о својим ”вриједностима”. Не одустају. Попридигну се, некако се “јуначки” поткоче, па подигну обрву, зажмире на једно око, извуку из себе неку комичну, пубертетску гласовну мутацију и убјеђују вас како су цијелог живота мислили и причали исто што и данас, али ето “неки” то баш нијесу разумјели. Ти “неки” су обично они којима се обраћају, а нарочито ако посумњају да их сјећање служи.
Стална потреба да правдају “увјерења” и појашњавају “размишљања” скида ионако трулу копрену с ружне суштине да им је функцију кичме одавно преузело дебело цријево.
Најгоре је кад очигледне ствари покушавају уваљати у апстрактне форме ”размишљања”, када голим оком видљиви фукарлук пласирају у неки ”контекст”, па све то умуте неким изанђалим метафорицама…
И међу том задах-популацијом постоји утврђени поредак. Поредак бешчашћа, али поредак! На самом дну пирамиде су они који се и не труде да пруже било какав привид о сопственом достојанству. Режимски партијски подмладак, на примјер. Варе све што им “одозго” убаце у желудац и немају моралних амбиција.
Генерални принцип ”пирамиде бешчашћа” је да они који су у слоју испод живе од изградње привида вриједности и поштовања за слој изнад себе. И тако редом, и тако цијелог живота. Ипак, сви они, од врха до дна, знају пуну истину да су сви, на гомилу, олош и биједа, лицемјери и гмизавци без трунке људске части. Једино они тањег интелекта се временом аутохипнотишу и уживе у улогу, вјерујући да је игроказ поштовања око њих стваран, да су “поштоваоци” искрени, а не јефтина шићарџијска багра.
Посебно живописна, по свему истакнута ”врста” у овом нитковском мрестилишту су они који своју припадност и улогу бране неком “идеологијом”, “жртвом за више циљеве”… Такви су и они који суштинску припадност (а не формалну, чиме се често бране) клептократији правдају ”професионалним ангажманом” и (некадашњим) ”интимно-опозиционим” погледом на свијет. То што се за данашњи допринос, а нарочито за новоуподобљени ”поглед на свијет” дијеле неки квадрати и кубици, хонорари, једнократне новчане помоћи, праштају дугови, завршавају тендери… је, забога, пука случајност.
Изузетно истакнуту линију нитковске галерије чине они који су Господару рекли ‘’НЕ”, кажу због криминала и корупције, општег слома система вриједности, док у истом тренутку заступају све што и Господар, али само у неком ширем, глобалистичком формату. У том смислу, упечатљив примјер су промотери НАТО-а, најмонструозније злочиначке организације коју је свијет (ма колико да је стар на данашњи дан) запамтио.
Док НАТО монструми пљачкају, силују и (ритуално) убијају широм свијета (од краја Другог свјетског рата, према подацима ЦИА, САД је водила преко 150 мањих и већих ратова у којима је страдало више милиона људи), док се свакодневно у америчким војним базама играју видео игрице “сруши мост, сравни кућу”, ”тепих бомби на хуманитарни конвој”, “убиј дијете у трку”… у Авганистану, Сирији, Ираку… мали, подгојени жбирићи of the New World Order само зажмуре, некако апстрахују ту ружну и далеку ”позадину”, прекрију је подгоричким сунцем и плавим небом, па до бесвијести декламују плиткоумне тираде о ”прогресу”, ”демократским стандардима”, ”људским правима”, о ”бенефитима уласка у НАТО”. Па чак и о слободи! Е то је већ она крајња тачка, онај најјезивији облик светогрђа, кад промотери ”Савеза за беспоштедно сатирање слабих и незаштићених” причају о цивилизацијским вриједностима и слободи!
Величину моралног амбиса у којем се налази ово друштво осликава чињеница да је овдје недавно прослављен рођендан НАТО монструма! Наиме, у локалном шопинг центру, просули су конфете, довели су дјецу којој су дијелили бомбоне ”сред пушака бајонета”, метака, бомби и осталог злочиначког НАТО арсенала. И док су наша дјеца знатижељно све то разгледала, те пушке и бомбе су баш у том тренутку, само на другом крају свијета, убијале нечију дјецу. Је ли то овај ”интегративни процес”, је ли то пројектована будућност?! Да наша дјеца у злочиначком НАТО фраку убијају другу дјецу? Данас авганистанску и ирачку, а сјутра алжирску, корејску, руску…
Огромно је, несагледиво је ово морално јаловиште, велико нитковско мрестилиште. Кад год сретнете рђу и ниткова, осмјеxните се и упитајте га за ”јуначко здравље”. То је највиши чин презира.
____________________________
Текст је објављен у дневном листу ”Дан”, 17.7.2013.