Неостварен модел једне супериорне и мудре, виталне и самосвесне земље, у којој ће подједнако владати Устав и народни обичаји, традиција и знање, самопоштовање и верност отаџбинским идеалима, али и пуно поштовање свачије креативности и талента

„Што је за ум покривено тамом, срцу је видљиво…“
кнез Пјотр Андрејевич Вјаземски

Србија. Лепа наша Србија. Она коју волимо, која нас заноси и инспирише. Вечна Србија беспримерних подвига и божанских талената, етичког чојства и отменог јунаштва, хришћанске благости и детиње нежности…

Романтична Србија, стварана вековима у јутарњим измаглицама и ноћним заносима њених трагичних песника…
Витешка Србија, настала у судару срца и воље, у племенитом додиру грубе реалности и племенитих идеала…
Аристократска Србија, заснована на принчевској спремности њених изабраника да све своје жеље и интересе подреде општем добру отаџбине…

Мистична Србија, израсла из спремности на чудо кроз непоколебљиво очекивање Божије интервенције у нашим овоземаљским стварима…
Молитвена Србија, под лелујавом светлошћу воштаница, под узбурканим звучним таласима тешких црквених звона…
Мученичка Србија, са жртвама којих се више нико не сећа, са уплаканом децом са Козаре и занемелим мајкама у вечној црнини, са очевима и мужевима који се никада неће вратити…
Традиционална Србија, породична и домаћинска, патријархална и од речи, онај живи темељ сваког државног и друштвеног успеха наше отаџбине…

Народна Србија, жилава и отпорна, широке душе и великог срца, гостољубива и непосредна…

Грађанска Србија, добрих манира и лепо васпитана, настала на европејској варошкој калдрми – у златном пресеку вечних отаџбинских идеала и савремених услова…
Ратничка Србија, настала у огњу битака, између оне војничке и оне апокалиптичке трубе, као страшни и величанствени доказ да не постоји прецизна граница између живота и смрти, наше земаљске и небеске отаџбине…
Боемска Србија, насмешена и распевана, периферијска и салашарска, чубурска и скадарлијска, са много доброг вина и још бољих стихова…

Племенита Србија, увек спремна да помогне слабијима, да прећути и опрости; сачињена од неког другачијег материјала него што је онај од ког се иначе кроје народи и њихове судбине…
Ведра Србија, има оно најрадосније лице, под њеним скутом се крију сви наши најдуховитији и најшармантнији суграђани: од Краљевића Марка и Давида Штрпца до Бранислава Нушића и Зорана Радмиловића…

Средњовековна Србија, северозападна област супериорне византијске цивилизације, густо премрежена световним и духовним задужбинама светих владара династије Немањића: чврстим тврђавама и неосвојивим замковима, каменим трговима и гранитним капијама, витким црквама и мермерним манастирима…

Модерна Србија, отворена ка свету и будућности, науци и уметности, филму и рокенролу, фудбалу и тенису, православној традицији и урбаној култури…

Пркосна Србија, поносно загледана у своје каноне и завете, своју част и своје достојанство, своју словенску душу и свој горштачки карактер, своје дубоке незацељене ране и свој органски отпор према претњама и уценама…
Небеска Србија, наше идеално огледало у вечности, хришћански идеал и престоно саборно место свих наших монаха и светитеља, мисионара и проповедника, игумана и патријарха, свештеника и епископа, испосника и великомученика, уметника и хероја наше духовне отаџбине…

Победничка Србија, још неостварен модел једне супериорне и мудре, виталне и самосвесне земље, у којој ће подједнако владати Устав и народни обичаји, традиција и знање, самопоштовање и верност отаџбинским идеалима (али, исто тако, и пуно поштовање свачије креативности и талента – они божански строги закони позитивне селекције)…

И, на крају: моја Србија.

Она у коју сам смртно заљубљен, одавно, свом снагом своје душе и својих осећања. Она која завређује сваки ризик. Због које вреди живети, у њу веровати, за њу се борити, до краја. Она због које је принц Растко постао монах Сава; она због које је на витешким турнирима побеђивао витез и деспот Стефан; она због које се умирало са песмом на уснама, без јаука; она због које је 1.300 ђака-каплара кренуло у свој велики рат; она због које су живели, певали и сневали кнез Михаило, Војислав Илић, Милан Ракић, Урош Предић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милош Црњански.

Моја Србија није само земља, „неко место“, обичан геометријски простор на мапи, уоквирен вијугавим државним границама.

Не. Она је живо биће. Душа народа.
Отелотворење једне вечне идеје. „Божија мисао о нама у вечности“.
Отаџбина, у правом смислу речи.
Да, моја и наша Србија има много различитих лица – али само један лик.
Попут иконе, она у себи садржи нешто много веће и дубље од онога што називамо „реалношћу“.
Отаџбина Србија је наша тријумфална капија на путу ка далеком (понекад се учини недостижном) спасоносном циљу.

From Here to Eternity!
На многаја љета!

Драгослав Бокан

________________________________

Колумна у листу „Нови Стандард“.

Србија